Andrićev most na Savi

Moja devedesetogodišnja baba iz Medveđe, koja ne čuje najbolje ali je vid nekako očuvala, i redovno gleda televiziju, htela bi da se uključi u raspravu oko imena novog mosta preko Save.Baba zna koliko dugo putujem od kuće do posla i nazad, pa je istinski zainteresovana da rasprava o imenu mosta ne traje duže od njegove gradnje.

Naime, ja živim na Banovom brdu a radim na Novom Beogradu. Do posla i nazad putujem preko Ostružnice i Surčina, prelazeći dnevno više od 70 kilometara.

U najboljoj nameri da prekratim vreme koje gubimo na imenovanje mosta, reći ću, najpre koja imena ne dolaze u obzir.

Tako važan, skup i lep objekat morao bi biti u funkciji svih građana, današnjih i budućih, i ne bi se smeo vezivati za prolazne ciljeve i vrednosti. To znači da ne dolaze u obzir imena političkih prvaka, jer bi se time samo produbile postojeće podele u društvu. A ovako koncipirane političke stranke, koje se vode kao privatna preduzeća, najveći su generator podela u narodu. Davanjem mostu imena nekog političara, sadašnjeg ili bivšeg, narugali bismo se osnovnoj funkciji mosta, koji je tu da spoji razdvojene elemente stvarnosti ili mašte, da poveže mentalno i socijalno, da zadovolji neke od najvažnijih ljudskih potreba.

Potom, ime nekog objekta, ili čak nekog običnog proizvoda, u srećnim slučajevima uključuje u sebi stalnost u opažanju, psihološko iskustvo prošlih i tekuće generacije. Nisu uzalud stari Latini kazali Nomen est omen, što u prevodu znači „Ime je ujedno i znamenje”.

Zar upravo u Beogradu nemamo vrlo neprijatna iskustva s nepromišljenim promenama imena ulica, što je građanima donelo nepotrebne teškoće u ostvarivanju osnovnih prava, a državi, bogme, i pokoji nimalo neophodan minus u međunarodnoj komunikaciji?

Zamislite situaciju u kojoj bi, za neku godinu, neka druga stranka, makar i uz pomoć fingirane javne rasprave, poželela da istom mostu da ime svog lidera, živog ili mrtvog?

Novo ime mosta mora da zadovolji i glavne sociolingvističke zahteve. Nekoliko čitalaca „Politike” predložilo je ime „Ada most”. Taj predlog je sasvim suprotan načelima tvorbe reči u srpskom jeziku. Ne mogu dve imenice stajati jedna do druge u ovom položaju. Ispravno je jedino „Most na Adi” ili „Most preko Ade”. „Politika” ima koga da konsultuje o ovom pitanju – najpre svoje dobre lektore, onda ugledne lingviste Radu Stijović i akademika Klajna, na čijim savetima smo odrasli.

Na kraju, da iznesem predlog koji mi se čini najsrećnijim: neka se most nazove po Ivi Andriću! „Andrićev most” ili „Most Ive Andrića”. S bistama slavnog pisca na pročelju, s jedne i druge strane.

Čitavo Andrićevo delo simbolizuje most srpskog jezika i naše kulture prema drugim ljudima i kulturama. Jedna od njegovih najvažnijih knjiga posvećena je gradnji mosta. Svojim voluminoznim delom Andrić nas je trajno upisao na kulturnu mapu sveta; to je neizbrisiv trag, koji će u narednim vremenima biti još više cenjen. Zahvaljujući Andrićevom delu, ljudi na najudaljenijim meridijanima planete doživljavaju nas kao narod sa kulturom , a ne samo sa istorijom. Taj pisac, koji je mogao živeti bilo gde, izabrao je da živi u Beogradu, da piše na srpskom jeziku i bude srpski pisac. Time nas je darivao neizmernim vrednostima. Svet je te vrednosti, hteo ne hteo, morao priznati. Upravo pre pola veka Andriću je dodeljena Nobelova nagrada, čime je čovečanstvu skrenuta pažnja na duhovna izvorišta naše male zemlje među svetovima.

Verujem da drugi narodi ne bi propustili ovakvu priliku da se velikanu oduže davanjem njegovog imena građevini koja je, andrićevski rečeno, važnija od kuća i svetija od hramova.

docent Megatrend univerziteta