Svet je poziv na pustolovinu

Knjige Jovice Aćina (1946), tvrdi Vladislav Bajac, nikada nisu bile jednostavne. Ali, kad bi im se pronašao ključ čitanja – one bi postale bistra reka čija vas matica nezaustavljivo vodi ka cilju – ušću.

Izdavačka kuća „Geopoetika” iz Beograda objavila je novu knjigu Jovice Aćina „Ušće Okeana”, knjigu lutalaštva, zagonetnosti i izuzetne spoznajne snage, sa Okeanom u glavnoj ulozi. Među njegovim novim knjigama su i „Ko hoće da voli, mora da umre”, „Mali erotski rečnik srpskog jezika”, „Dnevnik izgnane duše”, „Pročitano u tvojim očima”, „Šetnja po krovu: Sabrani crteži Franca Kafke”…

Volite da putujete, da lutate, pa makar i ulicama Beograda. Šta putovanja, upoznavanja novih svetova, znače piscu?

Putovati, lutati, moguće je i u sopstvenoj sobi. Verujem da je to izraz želje da se ne mirimo sa granicama, da ih prelazimo i, po mogućstvu, brišemo i tako neprestano širimo svet, podjednako onaj koji nas okružuje i onaj koji je u nama, odbijajući da u njemu vidimo zatvor čiji zidovi nas guše. Svet je poziv na pustolovinu koja nas menja. Kad tako gledamo na stvari, teško je odoleti putovanjima koja nas snabdevaju novim vidicima i susretima, kao i novim pričama. Po svemu rečenom, putovanje i lutanje se gotovo podudaraju sa našom maštom, a to znači da nas podstiču na stvaranje.

Vaše omiljene teme: istraživanje prošlosti i proticanje vremena, prisutne su i u novoj knjizi „Ušće Okeana”?

Lepo ste uočili taj prelaz sa prostora na vreme. Moja lutanja se nikad ne zadržavaju samo u prostoru. Od njega je vreme čak dalekosežniji izazov. U prošlosti je zametak sadašnjosti, a u razvijanju tog zametka skriva se naša neuhvatljiva istina. Otuda mi je nemoguće da sebe zamislim bez stalne zapitanosti nad vremenom. Vreme je, ipak, u „Ušću Okeana” samo ambijentalna muzika. S druge strane, kad stari, čovekovo vreme ne mora biti jednostruko. Godilo bi mi, recimo, da budem jedan od srećnika kod kojih se vreme u kostima i vreme u srcu razlikuju, pri čemu se nadamo da je drugo mlađe od prvog. O starenju sam nekoliko puta, tokom proteklih godina, razgovarao sa Davidom Albaharijem, s kojim sam vršnjak. Nedavno me je pozvao da ispričam nešto o starenju za knjigu koju priprema. Sad čekam da mi se ta priča dogodi, a držim palčeve da to bude mladalačka i vedra priča o starcu čije je srce dečje i koji se onda, makar u duhu, oseća besmrtan. Staračka java je, međutim, ne sumnjam, zagonetnija od mojih snova o njoj. U toj javi vreme ume da teče veoma bolno, i svako ko je dovoljno star i odvažan tada zna da je smrt jedini lek, ma koliko pomisao o tome leku nije baš najprijatnija. Kad me pitaju za nekog pisca koji je upravo umro, uvek osećam žalost zbog onoga što on nije stigao da napiše. Život je u onome što je napisao, smrt je u nenapisanom.

Knjigu je žanrovski teško odrediti: u njoj su kraće i duže priče koje se, na kraju, ulančavaju u romaneskno tkivo – ulivaju se u ušće Okeana?

Volim pisanje koje je slobodno i koje ne mari za zakone žanra. Iako se priče, kako odmiču, sve razgovetnije spliću i tako promeću u obuhvatnije pripovedanje nalik romanu, ja se romana, ipak, odričem i samo ga sugerišem. Ako neki život može biti roman, nipošto nisam hteo da zaboravim da je taj roman sastavljen od priča. Okean u knjizi je Atlantski okean, ali on je i okean koji postoji u svakom čoveku. I tako završna priča, svojevrsna romaneskna priča, postaje okeanska priča čije ušće smo mi sami. U toj pripovesti bežimo od sebe, bežimo i od ovdašnjih tajkuna i mafijaša, ali smo istovremeno i jedino utočište sebi.

Izuzetno je zanimljiva priča o Garsiji Markesu, odnosno srpskom selu Hrisovulja, u kojem obožavaju ovog pisca. Ovo je, istovremeno, i priča o neuzvraćenoj ljubavi?

Da, ljubav prema svetu, a koju nam svet ne uzvraća. To može biti tragedija, ali ja sam to video kao komediju. Dabome, srpsku komediju. Zato knjiga počinje tim veselim slučajem. Ostale priče potom nasleđuju taj smeh, s tim da on biva sve gorči.

Jedna priča posvećena je ukradenom romanu. Mnogi naši stvaraoci iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, bežeći u izgnanstvo, ostali su bez svojih rukopisa. Kako umetnici „preživljavaju” takve gubitke?

U priči je – prilično melanholičnoj, jer evocira moje sećanje na Prizren – ukradeni roman takoreći ukradeni život ili makar ukradena životna radost. Gubitak je nesaglediv. Teško je oporaviti se od njega. Izgubljeni rukopis može biti nadoknađen samo novim rukopisom –o izgubljenosti. Ali, za taj novi rukopis, kad smo izgubljeni, često nemamo više snage. Ipak, nikad ne smemo da se predamo. Za mene je, sa ovom knjigom, osećajući se i ja pomalo izgubljen, spasenje bilo u traganju za ušćem okeana. Svako ko je nešto važno izgubio, mora da potraži svoje ušće svog okeana.

U priči o poslednjoj, nedovršenoj, priči E. A. Poa, pesnik se pretvara u – sabljarku. Ni u ovoj knjizi niste se odrekli svojih omiljenih mistifikacija?

Moja najomiljenija mistifikacija jeste da o svakojakim istinama govorim kao da su u pitanju fikcije, izmišljotine. Mistifikacije su način kazivanja istina kad ih vlast proganja i zabranjuje. Tako je donekle s mistifikacijama i kod mene bilo nekada. U priči o smrti i preobražaju Poa, pesnika crnog romantizma, u stvari se mešaju fantastika i poezija, jer samo tako su mogle biti dočarane pretnje koje mnoge vrebaju pošto umru. Pravo vreme za gomilu laži o nama nastupa, naime, onda kad nas više nema.

------------------------------------------------------------------

Razbijanje tabua

Srbi se hvale da su veliki ljubavnici, a vi ste napisali priču u kojoj glavni junak priznaje da ne ume da vodi ljubav. Da li je to razbijanje još jednog našeg tabua?

Pa dobro, desi se da ne umemo da vodimo ljubav. To se može dogoditi svakome, ne samo Srbima. Možda do toga, bar ponekad, dolazi kad nam ljubav nije uzvraćena! A da li smo veliki ljubavnici ili nismo, ne znam. Možda to i nije važno. Što se ovdašnjih tabua tiče, značajnije bi bilo govoriti o izuzetnoj političkoj veštini u ignorisanju siromašnih, kao i o nejednakosti u pravima i šansama... To je ono. Zapravo tabu-tema jeste i da se o tabuima uopšte govori. Samo nešto promrmljamo, znate već kako.

Kako?

Pa onako, kao kad hoćemo da saopštimo nešto, a da nas zlo ne čuje.