„Granolovka” i car Flavije kao suveniri

Šetnja Kalemegdanom, najvećim parkom koji se u tursko doba nazivao Breg za razmišljanje, obično se završava kod prodavaca suvenira. Najrazličitije rukotvorine, od kožnih opančića pa do tkanih prsluka i heklanih stolnjaka, odskora su dobile takmaca – neobične olovke. Pravi ih Nenad Žarković, a oslikava, ispisuje i prodaje njegova supruga Maja Žarković, ponosna i zadovoljna što smo zastali upravo kraj njene tezge, da osmotrimo grančicu koja liči na olovku, može da bude i privezak, a pre svega je lep suvenir na kome piše Beograd.

Nenada smo takođe našli na Kalemegdanu, nedaleko od spomenika Pobedniku, budući da radi u Zavodu za zaštitu spomenika.

– Po profesiji sam istoričar. Godinama sam radio kao profesor u najstarijoj osnovnoj školi u Srbiji „Kralj Petar Prvi”, koja je osnovana daleke 1718. godine u Beogradu. Jedno vreme sam bio i direktor, a onda sam pre pet godina prešao u Zavod na poslove istraživanja javnih spomenika i memorijala – priča naš sagovornik, dok pokušavamo da nađemo vezu između istorijskih nauka i drvene olovke.

Zanimljivo je da je olovka ostala olovka, iako se odavno već ne pravi od olova nego od grafita. Ime je nadživelo u našem jeziku sve druge nazive za slične pisaljke. Ranije se govorilo još i plajvaz, od nemačke reči bleiweiss (blajvajs)– olovno belilo. Danas se proizvodi više od pet stotina različitih vrsta olovaka – od đačkih, do onih kojima se služe konstruktori savremenih letelica… I ova Žarkovićeva je poput ostalih, ali i nije: izrađena je od drveta u čijem središtu je tanki uzdužni komad. Kada sa nakon nekog vremena korišćenja špic grafitnog „srca” istupi i potroši, može se inaoštriti, ali ne rezačem već nožem ili skalpelom. Lepo piše, a lako se i briše sa papira. Pa ipak je i više od olovke...

– Počeo sam da ih pravim unazad dve-tri godine. Na ideju sam došao sasvim slučajno, gledajući grančice orezanog drveća u parku, odlomljene grane po šumama. Odlučio sam da na njima ništa ne menjam, da sve ostane autentično. Otuda i naziv „granolovka” koji sam i zaštitio.

Dosta je pipav posao, jer bi granu koja je nepravilnog oblika trebalo izbušiti burgijom da bi se ubacio, a potom zalepio grafit. Najčešće koristim kiselo drvo zbog lepe zelene boje koja postepeno prelazi u crvenu, zatim u crnu. Najlepša, zbog bele kore je breza, a i najlakša za rad jer ima meko drvo. Zanimljiv je i platan, čija je površina šarena. Ovo je dosta grub posao. Zato bi trebalo da se radi u zaštitnim rukavicama, ali ja to ne mogu. Moram da osetim drvo pod prstima, a cena toga su brojne ozlede – priča Nenad dok nam demonstrira svoj rad na platanovoj grančici.

„Granolovke” je Nenad u početku pravio prijateljima, više kao dobar štos. A onda je uvideo da se to ljudima dopada i pomislio da bi mogla da bude zanimljiv suvenir.

– Tako sam uz svesrdnu pomoć supruge Maje počeo da smišljam razne varijante, recimo u obliku priveska, pa onda veću za dve ruke, kao bojicu sa šarenim punjenjem... Ostavili smo i prostor za poruke lične prirode. Potom smo kod Javnog preduzeća Beogradska tvrđava konkurisali za štand na Kalemegdanu, smatrajući da ispunjavamo osnovne uslove koji kažu„da se radi o rukotvorini, proizvodu po kome posetioci Beograda nose lepu uspomenu na naš grad”, priča tvorac autentičnog beogradskog suvenira koji, međutim, nije jedini izum ovog vrednog i darovitog istoričara.

Na konkursu za suvenir Turističke organizacije Beograda, čiji je jedan od uslova bio da stane u šaku, pobedio je Nenadov privezak u obliku novčića sa likom cara Flavija Jovijana, jedinog rimskog imperatora koji je rođen u Singidunumu.

– Naš Dorćolac, prema sačuvanim zapisima, bio je krupan i visok, veseo čovek, skromnog obrazovanja i dobroćudan. Voleo je jelo, piće i žene – objašnjava naš sagovornik.

U razgovoru saznajemo da je Žarković, suvonjavi, preduzimljivi Pribojac, još 1976. godine, po dolasku na studije u Beograd, počeo da se bavi keramikom u društvu prijatelja sa Likovne akademije.

– Nabavio sam i peći. Ozbiljno sam se posvetio tom umetničkom zanatu i od toga izdržavao porodicu, budući da je jedno vreme keramika bila jako popularna – kaže umetnik.

A Žarkovića nije malo: četvoro dece i dvogodišnja unuka Iskra.

– Najstarija ćerka Isidora ima 26 godina, Balši je 20 i studira audiovizuelne komunikacije, Simonida ima 15 godina i ide u srednju baletsku školu, a najmlađi Bodin, jedanaestogodišnjak, od teniskog reketa se ne odvaja. Prvak je Srbije u kategoriji do 11 godina, a to košta. Ali, kako odustati kad vidim koliko mu to znači i rezultate koje postiže? – vajka se ponosni i brižni otac.

Napuštamo Kalemegdan puni utiska ne samo o zanimljivoj „granolovki”, već i porodici Žarković koja bi mogla da posluži kao uzor mnogima.