Srce našeg čoveka je više nego ranjivo. Oboljenja srca i krvnih sudova, po svim statistikama, vodeći su uzrok umiranja u Srbiji.

Od broja svih umrlih kod nas čak u 56,84 odsto slučajeva uzrok su bile srčane bolesti. Iako mislimo da većinom umiremo od raka, ili se zgražavamo koliko ljudi gine u saobraćajnim i drugim nesrećama, najčešća dijagnoza našeg vremena su infarkt, izliv krvi u mozak, srčano popuštanje.

Šta to ubija naše srce?

Naš čuveni nemar prema zdravlju i bežanje od belih mantila dok ne dogori do nokata?

Broj popušenih cigareta po kojima smo sa Turcima dugo držali vrh evropske lestvice, da bismo se poslednjih godina ipak malo popravili i domogli sredine?

Čuvena srpska kujna, masna, slasna, začinjena, koje se ne odričemo ni po cenu zdravlja?

Možda je presuđujući faktor rizika za sve veći broj kardiovaskularnih oboljenja kod nas to što smo prestali da se krećemo, pešačimo, trčimo... Od nekadašnjih đaka pešaka svi smo stigli do kakvog-takvog polovnog automobila bez kojeg ne idemo više ni u kupovinu, a kamoli na posao, ili, ne daj Bože, u šetnju. Nikada nismo bili nacija ni planinara, ni pasioniranih šetača ili plivača. Tenis ni golf nama nikada nisu bili u tradiciji, a sa pikanjem lopte ogromna većina prestane po izlasku iz adolescentnih dana.

Lekari ponavljaju da na stanje našeg srca veoma utiču godine teškog života, stresne i nabijene jakim emocijama. Taj faktor rizika, međutim, najteže je izmeriti. Nema "stresometra", za razliku od laboratorijskih analiza koje će da prate ubistveni nivo holesterola dospelog u krv posle slavskih i prazničnih prasića i kajmaka. Spirometrijom ćemo izmeriti šta nam je ostalo od funkcije pluća posle miliona popušenih cigareta, na testu opterećenja i ergo traci doznaće lekari kakvo nam je stanje srca kada malo potrčimo... Ali, ko će izmeriti kakav su trag na srcu ostavile sankcije, nestašice i besparice, sastavljanje kraja sa krajem, kako je srce reagovalo na razočarenja i propale nade loših vlada i režima, kako podnosi tranzicione muke.

Zemljotres u Los Anđelesu, januarskog jutra 1994. godine, Amerikancima je bio povod da u preciznim studijama izračunaju efekte stresa, straha i panike koji su trajali jedan dan, a posle se sve smirivalo. Zemljotres nije bio katastrofalan, ali je bio dovoljan okidač za stres koji je doveden u vezu sa drastičnim skokom stope smrtnosti od kardiovaskularnih bolesti u oblasti Los Anđelesa sa prosečnih 15,6 na 100.000 stanovnika, na 51 tih dana. Većina je imala neku istoriju koronarne bolesti ili faktor rizika poput povišenog krvnog pritiska, u suštini ništa ozbiljno, ali za većinu onih koji su umrli bilo je presudno da su bili – na smrt uplašeni. Ovako su bar američki novinari na običan jezik preveli medicinski zaključak iz prestižnog i uglednog medicinskog časopisa "The New England Journal of Medicine" koji je povodom ove studije zaključio da "stres može da ubrza pojavu srčanih kriza kod osoba koje imaju predispozicije za oboljenja srca".

Često čujemo da je nekome "prepuklo" srce od tuge? Ponekad, istina, i od radosti. Još pamtimo slučaj našeg sugrađanina koji je, pošto je saznao da mu se rodilo dete, umro od infarkta kupujući kolica. Ali, ipak su svežija sećanja na one ljude kojima srce nije izdržalo kada su u tranziciji iznenada ostali bez posla.

U narodnoj medicini odavno je poznato da iznenadni strah ili loše vesti mogu da budu fatalni, a takvih vesti je kod nas u proteklim godinama bilo mnogo više nego onih lepih. Bolesti srca odnosile su i one koji nisu dočekali pejsmejkere ili operacije na srcu. Još prošlog aprila na operaciju srca čekalo je 9.500 ljudi. Sada je taj broj manji, umesto dve godine ljudi čekaju na ugradnju stenta ili na neku drugu operaciju srca oko šest meseci, a lista čekanja za pejsmejkere je ukinuta. Lekari poručuju da je debljina bolest, pušenje je najzad zabranjeno u zatvorenim prostorima i na javnim mestima, ima i lekova na recept...