Stambena vila u Krunskoj

Krunska ulica je krajem 1900. godine ukazom o kategorizaciji određena kao ulica za podizanje vila, ali tek posle Prvog svetskog rata dobiće rezidencijalni karakter –  kada su izgrađena prestižna zdanja. Pre Krunske, u slobodnom tumačenju, možemo proglasiti Jevremovu za rezidencijalnu, a bum Krunske je nasledila Rumunska, na Dedinju. I to nobles mesto Rumunska, pod imenom Užička, i danas drži.Jevremova, Krunska, Rumunska – tri ulice, tri etape u razvoju grada, tri lica Beograda.

Rezidencijalni uspon Krunske, spojeni je sud sa rastućom snagom nove Kraljevine. Statistika kaže da je u prvoj deceniji postojanja, 1919-1929, broj stanovnika Kraljevine SHS uvećan za 15,9 odsto, odnosno za 1.926.715. Otuda ne treba da čudi da je porodilište bilo baš u Krunskoj ulici – u simboličkoj ravni to nije nimalo slučajno!

Neverovatno potentan nacion, koji je žurio da se samoobnovi posle rata, od prirode je dobio i rudno blago. U vreme kada je bilo važno da država bude sirovinski bogata, Jugoslavija je imala značajna nalazišta bakra, rezerve boksita su zadovoljavale jednu sedminu svetske proizvodnje aluminijuma, tu su i značajne rezerve uglja i vodni potencijal, 31,7 procenata teritorije zemlje bilo je pokriveno šumom. Rezidencijalna ulica u prestonici takve zemlje trebalo bi da liči na ovoliko bogatstvo. I Krunska je ličila.

Vila na broju 50 odražava u najvećoj meri uspon balkanske kraljevine. To je neobična zgrada po svojoj nameni. Rogobatno se ta namena određuje kao: višeporodična vila. Mada po nekim detaljima fasade ima tu i elemenata palate. Krunska 50 liči na terazijsku palatu Atina – zajednička su im tri luka za ukrašavanje terase, između ostalog, ali i gabarit. Sagradili su je arhitekta Svetozar Jovanović i preduzimač Sreten Stojanović.  Tandam koji je radio i  Ministarstvo saobraćaja u Nemanjinoj, dugo površinski najveću zgradu Jugoslavije: samo za bravarske radove Stojanoviću je isplaćeno 12 miliona dinara – onovremena suma za zujanje u glavi. Pomenimo i monumentalno zdanje Histološkog instituta, srušeno u bombardovanju.

Estete u arhitekturi ne smatraju Krunsku 50 umetničkom građevinom. Zazubice joj pravi prekoputno Brašovanovo zdanje na broju 51, Genčićeva vila, Muzej Nikole Tesle. Stručnjaci tvrde da je Brašovan projektovao kompaktnije, akcentovanije, stilski ujednačenije –  dok je Jovanovićeva vila „slobodna forma“. U odbranu  Jovanovićevog dela, recimo da je to stambena vila sa 14 stanova. Projektni zadatak je bio složeniji od izrade jednoporodične vile. A sem toga, trebalo se dodvoriti i ukusu nove buržoazije. Ovo je bila zgrada koja je projektovana da bi zaradila, a ne da bi zasenila, kao što je Genčić tražio od Brašovana. Shodno projektnom zadatku, dobijeno je zdanje koje privlači bogati sloj društva onim što taj sloj voli. A to su „pošećerene“ skulpture kupidona koji beru grožđe, kupidoni sviraju frulu i jerihonsku trubicu, antičke aplikacije medaljona na fasadi, mediteranske vazne na ogradi terase. Tu i kamene lavlje glave služe za odvod kišnice – gde god se moglo ukrašeno je. Tom utisku doprinosi i ograda od debelog kovanog gvožđa i takva kapija. Unutrašnjost je u štuko mermeru i geometrijskom mozaiku. Vrata stanova su dupla, i to bela sa zelenim inkrustracijama od drveta. Retka kombinacija: belo i zeleno, ali baš zato – nova klasa je tražila novu estetiku. Čak su i špijunke pompezne – mesingane, polulopte s rešetkicama. Nema sumnje, vodilo se računa o detaljima. Zgrada je imala putnički i lift za snabdevanje, u zadnjem delu kuće. Odmorišta na stepeništu su puna sunca. Gelenderi su skraćeni, kako bi se pred vratima stanova raširio mermerni portik.

Zgrada je završena 1932. godine, te godine kada su ubirani plodovi do tada stabilnog „Stojadinovićevog dinara”. Stojadinović je reklamirao stabilan dinar kao Levis farmerke -  rasteže ga par volova, a on ne puca.E, ta stabilnost valute je ugrađena u estetiku Krunske 50.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 23. januara. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.