Mikrofon u ruci SS-oficira

Amir Or, jedan od najpoznatijih i najprevođenijih izraelskih pesnika, bio je gost upravo završenog 77. međunarodnog kongresa PEN-a u Beogradu i književnog festivala „Oslobodi reč“. Or je studirao filozofiju i religiju na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, gde je i predavao antičke religije. Piše o drevnim kulturama i mitovima, ali i o mestu čoveka u svetu, o ljubavi, porodici, socijalnoj pravdi. Osnivač je evropske mreže kreativnog pisanja, a bio je i gostujući predavač na univerzitetima od Berlina do Tokija. U razgovoru za naš list kaže da se u Evropi oseća kao kod kuće, dok mu je Amerika pomalo strana...

Kalendar vaše poezije ne čini uobičajeno, već i mitsko, ritualno vreme. Na koji način povezujete različite stvarnosti?

Poezija ima nekoliko svojstava koja više ne postoje u našoj civilizaciji, među njima su ona koja su pripisivana vračevima i prorocima. Međutim, pesnici, svidelo se to njima ili ne, nekako obavljaju i te poslove, odgovarajući na ljudske potrebe. Dok piše, pesnik radi nešto što ga prevazilazi. Kreira neku drugu, paralelnu stvarnost, mogućnost za novu budućnost. U tom smislu i najmanje poznati pesnik ima revolucionarnu ulogu. To ne znači da poričem svakodnevni život. Baš naprotiv, svakodnevica nam i predstavlja ova pitanja; zbog čega smo tu i u čemu je značenje bivstva.

Na koji način istražujete mogućnosti drevnog hebrejskog jezika?

Hebrejski je jezik Staroga zaveta, obnavljan kroz mnoge generacije, kroz molitve i kroz poeziju. Pesnici su oživeli hebrejski na neobičan način, bez vremenske praznine. Kada bi kralj David ponovo oživeo razumeo bi naš jezik, doduše možda ne i naše vreme. Praznina je prekoračena jezikom metafora. Na engleskom postoji pedeset puta više reči nego u hebrejskom, postoji reč za sve. Dok u hebrejskom jedna reč radi „prekovremeno“, može da znači sasvim različite stvari, putem logike simbola i metafora. Na primer, kada kažete „obojen“, to može da znači i „licemer“, zbog toga što licemer ima prikriveno lice. To je gotovo dečja jednostavnost, ali i način drevnog mišljenja koji je stvorio ovu osobenu psihologiju.

Kako danas izgleda drevni Jerusalim?

To je čudna, luda, mešavina starog i novog, fanatizma i prosvetljenja, hrišćanstva, judaizma i islama. Postoji poseban jerusalimski sindrom religioznosti i otkrovenja. Grad je vrlo introvertan, dvanaest godina živeo sam tamo. Za razliku od Jerusalima, Tel Aviv je vrlo otvoren, gužva je i u dva sata ujutru, ljudi žive 24 sata dnevno.

Ma koliko da pesnik živi u virtuelnom svetu, u Izraelu on ima vrlo konkretne strahove?

Živimo vrlo intenzivno, pored lepote potrebno nam je da iskusimo i povrede da bismo znali da cenimo život. U Izraelu postoji opasnost od terorista, vojnih akcija, različitih nesreća. Mislim da su slično osetili i ljudi sa Balkana. Međutim, pati se svuda, i o tim univerzalnim iskustvima ja pišem. Često gubim nadu kada je reč o ljudskoj prirodi, ali mislim da je to pojam stalnog izazova i borbe. Pre svega u nama samima. Preuzeti odgovornost, ispraviti stvari, pre svega u svojoj porodici, susedstvu, u svojoj državi. Što više odgovornosti preuzmemo, bolji svet ćemo imati.

Kako ste se u svojoj poeziji suočili sa holokaustom?

Čitavu moju porodicu ubili su nacisti, osim jedinih preživelih babe i dede, koji su iz Poljske došli u Izrael. O tom tragičnom događaju dugo se ćutalo u našoj porodici, tako da sam i ja odrastao u tišini. Nisam u sebi mogao da atrikulišem šta osećam. Nekoliko puta bio sam pozvan u Nemačku, i odbijao sam te pozive. Zatim sam se zapitao: Zašto ne ideš? Na kraju, kada sam otišao, slušao sam predavanja o holokaustu, čak sam posetio i Rajnsku oblast, iz koje je potekla moja porodica, pre emigracije u Poljsku. Ali, bilo mi je potrebno konačno suočavanje, istina, tako da sam u jednoj pesmi mikrofon dao bivšem SS-oficiru i pustio ga da govori kao čovek, iako poremećen, o ljubavi i o ubijanju. Na neki način prizvao sam i demonski deo sebe.

Nacionalni ste koordinator manifestacije „Pesnici za mir“. Mogu li ovakvi događaji zaista da potisnu sukobe Izraelaca i Palestinaca?

Mislim da mogu, samim pisanjem, nudeći različite stvarnosti, vizije. Manifestacije mogu da podsete na ulogu poezije, i neki pesnici mogu da preuzmu uloge političara, ali najvažnija je kreacija alternativnih mogućnosti postojanja. Organizujem festivale kojima prisustvuju i palestinski pesnici. Najvažnije je što se u kriznoj političkoj situaciji stvara republika poezije. Ljudi su samo ljudi. Tako se stvara atmosfera mira, tolerancije i poštovanja lepote.

Da li ste zadovoljni slobodom govora u Izraelu?

Teško je to pitanje. Može se reći da postoji sloboda govora, ali medije sve više preuzimaju tajkuni. Tako da u demokratiji postaje problem dopreti do ljudi, do glasača. Vlada može da ograniči obrazovanje, koje je sve više tehnokratsko, a sve manje humanističko, kreativno. Ljudima su uskraćena saznanja o svim dostignućima u istoriji ljudskog roda, uskraćeno im je osnovno obrazovanje. Sve to ugrožava slobodu mišljenja i govora. To nije demokratija, to je ugnjetavanje. Međutim, ovaj proces uznapredovao je širom sveta, ne samo u Izraelu.

Osnivač ste društva za razvoj poezije u Izraelu Helikon?

Sve je počelo poetskim časopisom, ipak moja ideja je bila da predstavim poeziju na sve moguće načine, putem pozorišta, škole, knjiga. Bilo je to u vreme prelaska na tržišnu ekonomiju u Izraelu, kada su izdavači prestali da objavljuju poeziju, jer im se nije isplatila. Smatrao sam da je krajnje vreme učiniti nešto revolucionarno za pesnike. Stvorene su i druge slične institucije, i izvan Tel Aviva, tako da se poetska„zaraza“ proširila.