Микрофон у руци СС-официра

Амир Ор, један од најпознатијих и најпревођенијих израелских песника, био је гост управо завршеног 77. међународног конгреса ПЕН-а у Београду и књижевног фестивала „Ослободи реч“. Ор је студирао филозофију и религију на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, где је и предавао античке религије. Пише о древним културама и митовима, али и о месту човека у свету, о љубави, породици, социјалној правди. Оснивач је европске мреже креативног писања, а био је и гостујући предавач на универзитетима од Берлина до Токија. У разговору за наш лист каже да се у Европи осећа као код куће, док му је Америка помало страна...

Календар ваше поезије не чини уобичајено, већ и митско, ритуално време. На који начин повезујете различите стварности?

Поезија има неколико својстава која више не постоје у нашој цивилизацији, међу њима су она која су приписивана врачевима и пророцима. Међутим, песници, свидело се то њима или не, некако обављају и те послове, одговарајући на људске потребе. Док пише, песник ради нешто што га превазилази. Креира неку другу, паралелну стварност, могућност за нову будућност. У том смислу и најмање познати песник има револуционарну улогу. То не значи да поричем свакодневни живот. Баш напротив, свакодневица нам и представља ова питања; због чега смо ту и у чему је значење бивства.

На који начин истражујете могућности древног хебрејског језика?

Хебрејски је језик Старога завета, обнављан кроз многе генерације, кроз молитве и кроз поезију. Песници су оживели хебрејски на необичан начин, без временске празнине. Када би краљ Давид поново оживео разумео би наш језик, додуше можда не и наше време. Празнина је прекорачена језиком метафора. На енглеском постоји педесет пута више речи него у хебрејском, постоји реч за све. Док у хебрејском једна реч ради „прековремено“, може да значи сасвим различите ствари, путем логике симбола и метафора. На пример, када кажете „обојен“, то може да значи и „лицемер“, због тога што лицемер има прикривено лице. То је готово дечја једноставност, али и начин древног мишљења који је створио ову особену психологију.

Како данас изгледа древни Јерусалим?

То је чудна, луда, мешавина старог и новог, фанатизма и просветљења, хришћанства, јудаизма и ислама. Постоји посебан јерусалимски синдром религиозности и откровења. Град је врло интровертан, дванаест година живео сам тамо. За разлику од Јерусалима, Тел Авив је врло отворен, гужва је и у два сата ујутру, људи живе 24 сата дневно.

Ма колико да песник живи у виртуелном свету, у Израелу он има врло конкретне страхове?

Живимо врло интензивно, поред лепоте потребно нам је да искусимо и повреде да бисмо знали да ценимо живот. У Израелу постоји опасност од терориста, војних акција, различитих несрећа. Мислим да су слично осетили и људи са Балкана. Међутим, пати се свуда, и о тим универзалним искуствима ја пишем. Често губим наду када је реч о људској природи, али мислим да је то појам сталног изазова и борбе. Пре свега у нама самима. Преузети одговорност, исправити ствари, пре свега у својој породици, суседству, у својој држави. Што више одговорности преузмемо, бољи свет ћемо имати.

Како сте се у својој поезији суочили са холокаустом?

Читаву моју породицу убили су нацисти, осим јединих преживелих бабе и деде, који су из Пољске дошли у Израел. О том трагичном догађају дуго се ћутало у нашој породици, тако да сам и ја одрастао у тишини. Нисам у себи могао да атрикулишем шта осећам. Неколико пута био сам позван у Немачку, и одбијао сам те позиве. Затим сам се запитао: Зашто не идеш? На крају, када сам отишао, слушао сам предавања о холокаусту, чак сам посетио и Рајнску област, из које је потекла моја породица, пре емиграције у Пољску. Али, било ми је потребно коначно суочавање, истина, тако да сам у једној песми микрофон дао бившем СС-официру и пустио га да говори као човек, иако поремећен, о љубави и о убијању. На неки начин призвао сам и демонски део себе.

Национални сте координатор манифестације „Песници за мир“. Могу ли овакви догађаји заиста да потисну сукобе Израелаца и Палестинаца?

Мислим да могу, самим писањем, нудећи различите стварности, визије. Манифестације могу да подсете на улогу поезије, и неки песници могу да преузму улоге политичара, али најважнија је креација алтернативних могућности постојања. Организујем фестивале којима присуствују и палестински песници. Најважније је што се у кризној политичкој ситуацији ствара република поезије. Људи су само људи. Тако се ствара атмосфера мира, толеранције и поштовања лепоте.

Да ли сте задовољни слободом говора у Израелу?

Тешко је то питање. Може се рећи да постоји слобода говора, али медије све више преузимају тајкуни. Тако да у демократији постаје проблем допрети до људи, до гласача. Влада може да ограничи образовање, које је све више технократско, а све мање хуманистичко, креативно. Људима су ускраћена сазнања о свим достигнућима у историји људског рода, ускраћено им је основно образовање. Све то угрожава слободу мишљења и говора. То није демократија, то је угњетавање. Међутим, овај процес узнапредовао је широм света, не само у Израелу.

Оснивач сте друштва за развој поезије у Израелу Хеликон?

Све је почело поетским часописом, ипак моја идеја је била да представим поезију на све могуће начине, путем позоришта, школе, књига. Било је то у време преласка на тржишну економију у Израелу, када су издавачи престали да објављују поезију, јер им се није исплатила. Сматрао сам да је крајње време учинити нешто револуционарно за песнике. Створене су и друге сличне институције, и изван Тел Авива, тако да се поетска„зараза“ проширила.