Bicikl

U Japanu baš nismo imali sreće sa biciklima. Cukuba je planski građeno mesto i doskora je bio raj za bicikliste. Iako su gradski zvaničnici ponosni što je Cukuba ''eko-grad'', nemotorizovanim dvotočkašima je sve teže da nađu mesto za ostavljanje svojih bicikala.

Pored stanice i prodavnica su postavljeni specijalni držači za bicikle koji su besplatni prva dva sata, a posle se plaćaju oko evro i po na dan. Ako ostavite bicikl na nepropisanom mestu, vrlo brzo će biti odvučen i za otkup ćete morati da platite oko deset evra.

Srednjoškolcima su bicikli najčešće prevozno sredstvo. Oni mogu u školu da voze bicikle samo ako su po svim školskim propisima i ako su registrovani i u policiji i u školi. Svaki bicikl koji se vozi u školu mora imati na blatobranu nalepnicu škole na kojoj je označeno koje školske godine je đak upisao prvi razred i koji je školski registarski broj. Bicikli su isto toliko popularni među zaposolenim, domaćicama i starijim žiteljima. Ima na desetine hiljada bicikala u našem gradu.

Kad smo se doselili u Cukubu, pre dvadeset godina, lanac za zaključavanje nije bio potreban. Krađe su bile toliko retke da su mnogi ostavljali nezaključane bicikle i kese sa kupljenom robom u korpama. Vremenom se takva idilična slika promenila.

Neki kažu da je tome kriva sve lošija ekonomija, a drugi opet tvrde da je sve veći priliv stranaca i neodgovoran odnos razmažene i raspuštene omladine doprineo učestalim krađama ili zloupotrebi. Najčešći slučajevi su da neko iskoristi tuđi bicikl da bi stigao do željenog mesta i da ga jednostavno ostavi gde god stigne posle upotrebe. Policija obično pronađe ukradene bicikle i vrati ih vlasnicima posle izvesnog vremena. Bicikli koji su nama ukradeni, nikada nisu bili pronađeni.

Mojoj porodici su do sada ukradena tri bicikla, a još tri su prošla kroz nesvakidašnje torture.

Kad je moja ćerka Una krenula u završni razred srednje škole imala je dosta muke sa biciklom. Neki je perverznjak ispražnjavao svoju potencijalno buduću decu na sic njenog bicikla. Prvo smo pomislili da je to delo nekog poremećenog manijaka koji je tražio bicikle srednjoškolki, a takvih, starijih tipova, kojima su devojke od 15-18 godina u školskim uniformama centar seksualnih fantazija, ima dosta.

Sklanjali smo bicikl na različita mesta, dalje od uobičajenog mesta ispred naše zgrade gde stoje svi bicikli stanara. Međutim, iste gadosti su nastavile da se dešavaju gde god da smo pomerili bicikl. Sa materijalnim dokazom i komšinicom, Japankom, koja je bila svedok, otišla sam u policiju. Bilo je sasvim jasno da to nije bilo delo nekog slučajnog izopačenika, već nekog ko cilja baš na Unu.

U policiji me je čekalo nekoliko iznenađenja koja su protumačena od strane moje komšinice kao kulturna razlika Zapada i Japana.

Policajac koji me je primio se odmah povukao i rekao da ne može da radi na našem slučaju jer je delikatna situacija za muškarca i doveo je koleginicu.

Moja komšinica i ja smo objasnile celu situaciju i ja sam jasno iznela brigu, a policajka mi je sa bezizražajnim licem samo rekla: ''Vaša ćerka mora da je jako lepa kad joj se dešavaju takve neprijatnosti''. Njen, između ostalog, neprofesionalan komentar me je ostavio nemom. Ona je po izrazu moga lica shvatila da je zabrazdila i brzo je počela da poluizvinjavajući se objašnjava kako je skoro nemoguće pronaći počinioca takvih odvratnosti. Na moje insistiranje je obećala da će patrola češće dolaziti u naš kraj u obilazak.Una je do kraja srednje škole donosila bicikl na peti sprat - akrobatski poduhvat kad se uzme u obzir veličina lifta.

Policajce nikad nisam videla u blizini naše zgrade, a do danas mi je ostao utisak da se ta policajka osećala veoma neprijatno. Da li joj je bilo neprijatno zbog, u najmanju ruku, neprofesionalnog komentara ili zato što smo mi, stranci, iskusili ružnu stranu Japana pa se zastidela....još mi nije jasno.

Srećom, Una nije više imala takve neprijatnosti, ali je svaki povratak kući posle smrkavanja bio uvek brižljivo planiran.

Dejan je, kad je malo izdžikljao, dobio za dvanaesti rođendan ''mountain bike''. Voleo je svoj crveni bicikl i koristio ga je često. U to vreme je bio žrtva maltretiranja dece u školi, a svoju netrpeljivost su Dejanovi neprijatelji iskalili na biciklu. Taj nesrećni bicikl je prošao kroz razna maltretiranja - pokidani delovi, razbijena lampa, isečeni sic i gume. Iako smo prijavili i policiji i školi šta se sve zbivalo sa biciklom i iako smo zapravo znali ko je sve to uradio, nismo imali dokaza, a uperiti prst u maloletnike bi ovde bila mnogo opasna rabota.
U vreme tih previranja Dejan se prebacio u novu školu i dobio novi, sivi, pravi školski bicikl, a njegov rođendanski poklon, na kraju potpuno očerupan otišao je u otpad.

Nešto više od godinu dana od kako je dobio taj sivi bicikl, Dejan je sam, svojom nepažnjom naleteo na ivičnjak i potpuno iskrivio prednji točak. Pošto su opravke ovde mnogo skupe, dobio je početkom juna nov, crni bicikl. Taj crni bicikl je Dejan vozio svega tri nedelje. Početkom jula je Dejan otišao u Srbiju, a bicikl je ostavio propisno parkiran pored naše zgrade, gde stoji na desetine komšijskih dvotočkaša.

Početkom avgusta, dok je Dejan još uvek bio u Novom Sadu, desila se još jedna gadost, nadamo se i poslednja. Policajci su pronašli Dejanov bicikl, spaljen u parku u blizini zgrade gde živimo. Počinioci su odvukli bicikl, uništili nalepnicu škole, misleći da će tako zavarati ko je vlasnik i zapalili ga. Komšije su videle vatru i nazvale policiju, a ova je na ramu bicikla pronašla utisnut registarski broj koji ih je doveo do nas.

Verovatno se nisu ni iznenadili kad su identifikovali vlasnika bicikla – bili smo na žalost „stari znanci“ kad su bicikli bili u pitanju.

Dejan je opet dobio nov bicikl, ali ga sad svaki dan, kao i njegova starija sestra donosi na peti sprat i ostavlja pred vratima stana, zaključan debelim lancima za metalnu ogradu zajedničke terase.

Nemamo baš ništa od toga što pretpostavljamo ko su bili počinioci ovog vandalizma. Nek' ovo bude najgora stvar koja će se desiti Dejanu. On sigurno mirnije spava od onih koji idu i pale tuđe bicikle. Piromani mora da teško izlaze na kraj sa svojim životnim frustracijama. Valjda će i oni sazreti i shvatiti da je unosnije da se okrenu sebi i rešavanju svojih problema.

Ja mogu samo da kažem hvala Kinezima što proizvode dobre bicikle po vrlo prihvatljivim cenama.U protivnom bi nam nelagodnosti sa biciklima u Japanu mnogo teže pale.