Bojkot nas vuče u daleku prošlost

Ponoć između petka i subote (30. septembar – 1. oktobar) biće za popisivače važan trenutak za utvrđivanje činjenica: ko je rođen, a ko nije, ko je živ, a ko više nije, ko je diplomirao, a ko je sa srednjom stručnom spremom, ko se zaposlio, a ko je nezaposlen, ko je postao penzioner... I tako od podatka do podatka, od osobe do osobe, od domaćinstva do domaćinstva. Tokom petnaest narednih dana svako će od nas razgovarati s popisivačem i odgovarati na njegova (njena) pitanja. Već 15. novembra saznaćemo koliko nas je u Srbiji, i koliko nas je u svakom od 6.155 naselja.

I odmah ćemo moći da uporedimo brojke sa onima od pre devet godina (prošli popis): da li nas je manje ili više, koje je naselje u usponu a koje kopni, da li je Novi Sad veći od Niša, koliko su Kraljevo i Kruševac porasli zbog priliva raseljenih sa Kosova...

Kasnije stiže mnoštvo drugih podataka. O prosečnoj starosti, o prosečnoj veličini domaćinstva, o nacionalnoj pripadnosti… Podaci o nacionalnoj pripadnosti obično najviše zanimaju javnost zbog stalnih migracija i povremenih razlika u izjašnjavanjima, ali to je samo mali deo nepreglednog mnoštva činjenica koje zajedno daju detaljnu populacionu sliku države.

Toliko detaljnu da ćemo posle ovog popisa znati koliko svako naselje ima nepismenih, a koliko vanbračnih zajednica, koliko je osoba sa posebnim teškoćama u vezi sa vidom, sluhom, hodom... Znaćemo i to koji su izvori sredstava za život u svakom domaćinstvu, koliko je gde dece i u kom su uzrastu. Zatim, ko gde putuje, a ko ne putuje, ko koristi računar i Internet...

Podataka je toliko da je odgovor na pitanje iz naše serije ,,U čemu nam može pomoći popis” veoma jednostavan: može nam pomoći u svemu, naravno ako ima onih koji su voljni da se suoče sa dobijenim brojkama i da ih koriste na najbolji način.

Demografi kažu da je kod nas takvih relativno malo i pominju ustanove za planiranje, državnu administraciju, lokalnu samoupravu, naučnike. U razvijenijim zemljama rezultati popisa se više koriste za preduzimanje raznih mera kojima se neke nelogičnosti dobijene na osnovu ove statističke akcije mogu ispraviti. Što je, opet, u vezi sa ekonomskim mogućnostima države. Jer, od kakvog je značaja bio popisni podatak iz 2002. da su naselja u Srbiji na periferijama većih gradova imala manjak školskog prostora (zbog izbeglica i raseljenih) kada lokalne zajednice nisu imale novac da grade škole. Ovi podaci su, međutim, i ovde kasnije doveli do orijentacije planera ka novim školama na periferiji.

Popisni rezultati su od sve veće koristi i s obzirom na ubrzani razvoj takozvanog civilnog društva. Udruženja građana, ženske organizacije, udruženja osoba sa posebnim potrebama, klubovi doseljenika, romske organizacije itd. šire svoju aktivnost i njima je i te kako stalo do činjenica o sebi, tako da sve veća ,,rastresitost” društva i iskazivanje različitih grupnih interesa daju popisu sve veći značaj.

Zato zvuče veoma anahrono pozivi nekih nacionalnih predstavnika na jugu i jugozapadu Srbije na bojkot popisa; kao da je popisna aktivnost isto što i izborna i kao da popis osim nacionalne nema stotine drugih dimenzija. Uostalom, da nema popisa svet bi mnogo manje znao o sebi i kad se neko zalaže za bojkot kao da nas vuče u daleku prošlost. I to veoma daleku, jer prvi ,,moderni” popis Srbija je imala još 1834. godine.