Na delu je terorizam

Hajde da im više ne tepamo ,,pokret”, otačastveni ili narodni, navijači, ekstremisti, huligani, ekstremna desnica, klerofašisti....

Na delu je terorizam.

,,Terorizam je smišljena upotreba nezakonitog nasilja ili pretnje nezakonitim nasiljem radi usađivanja straha, s namerom prisiljavanja ili zastrašivanjavlastiilidruštvakako bi se postigli ciljevi koji su politički, verski ili ideološki.”

Ova jednostavna definicija prepisana iz Vikipedije precizno opisuje šta nam se, zapravo, dogodilo povodom „parade ponosa” i šta nam se događa godinama unazad. Samo ako jasno definišemo problem s kojim se suočavamo, moći ćemo da ga adekvatnim zakonskim sredstvima i rešavamo.

Ministar policije Ivica Dačić nam je izneo dugu, zastrašujuću listu akcija koje su pripremane radi obračuna sa „paradom ponosa”: paljenje ambasada, uništavanje imovine, napadi na sedišta političkih partija,napadi na strana predstavništva (to verovatno uključuje i džamije), paljenje javnih garaža... Parada se mogla obezbediti „upotrebom vatrenog oružja, vodenih topova, i gubicima ljudskih života…”

Takve akcije, naravno, nisu usmerene protiv mirne manifestacije bilo koje manjinske grupe. Takve akcije su usmerene protiv države i njenih građana, one su ,,deo političke strategije…kako bi se izvršio pritisak na vladu u cilju postizanja političkih ciljeva . To nam je kristalno jasno pokazano prilikom paljenja ambasada u Beogradu, a potom i potvrđeno prilikom napada na paradu ponosa 2010.godine. Na nasilje smo mesecima pripremani kroz javne najave obračuna u medijima i onako usput, podsećani plakatama „Čekamo vas”.

Samo naizgled to nismo dočekali. Buđenjem i širenjem straha među stanovništvom, organizatori terorističkih akcija su, zapravo, ostvarili svoj osnovni cilj jer je i PRETNjA koja je bazirana na neposrednom iskustvu preživljenog nasilja izuzetno efikasno oružje u destabilizaciji države, a time i smanjenju poverenja građana u nju. Ovakvo delovanje je danas osnov strategije terorističkih grupa jer su kontrola i otklanjanje pretnji ogroman trošak za državu, što je dodatno ekonomski slabi. Tako bi i cena zaštite parade bila tolika da bi se javnost, sa razlogom, pitala da li je to zapravoprioritet ili bi vlada trebalo da ta sredstva investira u neki razvojni program. Ekonomsko slabljenje jeste i političko slabljenje države.

Kod nas se, najčešće pogrešno, misli da je terorizam nešto što dolazi samo izvan, što terorističke grupe sprovode na teritoriji drugih država. Teror, širenje straha u političke svrhe, može biti strategija borbe bilo koje političke grupe i unutar zemlje. Mislim da je Srbija u različitom intenzitetu ali kontinuirano tome izložena od trenutka promena 2000.godine. Veoma je teško bilo kojoj vlasti da se sa takvim protivnicima obračuna i to ne samo iz logističkih razloga. Svaki oblik pojačane kontrole, svaka restriktivna akcija moguozbiljno ograničiti slobode i prava građana i građanki pa čak i prerasti u državni teror. Srbija ima iskustvo i sa takvim režimom.

Protiv terorizma se ne može uspešno boriti istim metodama kao protiv huligana i navijačkih grupa. Svojom kapitulacijom država je javno priznala da proteklu godinu nije iskoristila za ozbiljan obračun sa unutrašnjim teroristima. To znači da je ili potcenila protivnika, ili da nema neophodnu političku snagu, ili volju, da se sa njim obračuna.

Dačić kaže da su veoma detaljne informacije o sredstvima kojima su unutrašnji teroristi nameravali da napadnu državu prikupljene „operativnim radom policije”. U svom neiscrpnom optimizmu, shvatiću to kao znak da neko ipak ozbiljno radi na ovom, po meni ključnom izazovu za budućnost Srbije. Ali to očigledno nije dovoljno. Neće biti uspeha bez koordinacije sa tužilaštvom i sudstvom,kao i bez dodatnog angažmana medija i javnosti. U tom smislu me ohrabruje i obnavljanje istrage o političkoj pozadini pobune JSO i ubistva premijera Đinđića iz „davnih” 2002-2003.

Možda je rešenje tih slučajeva ključ za rešavanje ovih današnjih.

Direktor Građanskih inicijativa