Bedeker piščevog života

U Klubu – knjižari – galeriji „Glasnik” u Beogradu predstavljena je novopokrenuta kolekcija „Jedan prema jedan”, u izdanju „Službenog glasnika”. O prvom kolu, u kojem su objavljene tri knjige, govorili su urednik Goran Petrović i autori Milisav Savić, Ljubica Arsić i Zoran Ćirić.

– Kolekcija „Jedan prema jedan” zamišljena je kao tačka otpora – uvećati čoveka, u ovom slučaju uvećati pisca, vratiti mu prostor, do mere čitavog jednog poetičkog i intimnog sveta. Za one koji se prvi put susreću sa njegovim stvaralaštvom: najbolji mogući početak. Za one koji njegovo stvaralaštvo dobro poznaju i vole – najbolji mogući pregled. Podsetiti da razmere samo jednog čoveka, samo jedne knjige, samo jedne ljudske priče nisu tek tako samerive, da se one jedino mogu predstaviti jedan prema jedan – objašnjava urednik Goran Petrović o svojoj novoj kolekciji u kojoj su izašle tri knjige, tri vodiča kroz poetički i intimni svet Milisava Savića, Ljubice Arsić i Zorana Ćirića.

Bedeker piščevog života čini: jedna autobiografija, jedna biografija, jedan potpis, nekoliko izabranih priča, nekoliko najdražih gradova, a tu su, u zavisnosti od pisca, i slike erosa, lični fetiši, ružne i lepe reči, fotografije, neobični događaji, sećanje na detinjstvo, smeh i plač, strast i seta, ljudska širina i teskoba, muško i žensko viđenje sveta, ironija i samoironija...

Milisav Savić u najdraže gradove ubraja: Sutri (varošica između Rima i jezera Bračano), Firencu, Veneciju, Njujork, Dubrovnik, Novi Pazar, Beograd. Tim redom. Pet najružnijih reči jesu: Noć (mrkla, provincijska. Guši me. Kao da sam u grobu); Kraj (završetak. Bilo čega. Puta, pruge, priče); Strah (gotovo od svega. Ceo život kao život sa strahom); Uniforma (kao znak sile, moći, vlasti); Grč (neslobode, poniženja, nepravde), a pet najlepših: Kafa (jutarnja. Znači uvek jedno te isto: pozdrav životu); Voz (još uvek u mojoj glavi Ibarskom dolinom tutnji ponoćni brzi voz na liniji Peć–Beograd. U kojem se priča zbiva. Nikad ispričana, jer neispričane su najlepše); Stanica (autobuska ili železnička. U bilo koje doba i vreme. Čak i pusta, s vetrom koji se poigrava otpacima i prašinom, daje nadu da se negde može otići…); Vatra (Uvek sa sobom nosim upaljač. Iako odavno ne pušim. Sigurniji sam kad znam da mogu u svakom trenutku da stvorim plamičak…); Kijanje (oslobađanje sputane energije. Vulkan zadovoljstva).

Radeći na ovoj neobičnoj monografiji, kaže Savić, uzor mu je bila knjiga Miloša Crnjanskog „Itaka i komentari”.

Govoreći o tri svoja fetiša, Ljubica Arsić izdvaja: Na visokoj nozi (crvene lakovane s visokim potpeticama, baletanke od meke jagnjeće kože, cipele ukrašene kristalima „svarovski”, koje je Feragamo kreirao za Merilinku u filmu „Hajde da vodimo ljubav”…); Strast za naušnicama (po uzoru na stare ruske grofice, koje su, po priči moje bake, u velikom stilu živele u Topčideru svoje emigrantske dane, ne izlazeći bez minđuša ni da prostre veš u dvorištu…); Vez sa dna mora (Ima li čega lepšeg do kad rukom prevučem preko neke fine tkanine i na dlanu osetim hladni brokat, svilu, mekoću pliša…).

Kada je počela da piše knjigu, objašnjava Ljubica Arsić, učinilo joj se da će to laku uraditi: ono što se od nje očekivalo jeste da knjiga bude zabavna i duhovita. Ispostavilo se, međutim, da u mapi sećanja nije bilo lako izabrati detalje iz života koje treba podeliti sa čitaocima.

Sa svojom biografijom, a to je bio jedan od obaveznih delova knjige, mučio se i Zoran Ćirić. Njemu se činilo da je sve detalje iz svog života već iskoristio u svojim knjigama. Njegova biografija počinje rečima: „Moje ime vam ne znači ništa. Moje godine još manje. Legenda kaže da sam se rodio pevajući i igrajući na 4/4 takt. Ali, oni koji su me ovde doveli, ubrzo su me napustili. Bio sam zgrožen i šokiran tim činom”. Mnogo mu je lakše, veli, bilo da izabere petnaest priča: trudio se da u ovu knjigu stavi priče za koje je mislio da će se dopasti Goranu Petroviću.