Бедекер пишчевог живота

У Клубу – књижари – галерији „Гласник” у Београду представљена је новопокренута колекција „Један према један”, у издању „Службеног гласника”. О првом колу, у којем су објављене три књиге, говорили су уредник Горан Петровић и аутори Милисав Савић, Љубица Арсић и Зоран Ћирић.

– Колекција „Један према један” замишљена је као тачка отпора – увећати човека, у овом случају увећати писца, вратити му простор, до мере читавог једног поетичког и интимног света. За оне који се први пут сусрећу са његовим стваралаштвом: најбољи могући почетак. За оне који његово стваралаштво добро познају и воле – најбољи могући преглед. Подсетити да размере само једног човека, само једне књиге, само једне људске приче нису тек тако самериве, да се оне једино могу представити један према један – објашњава уредник Горан Петровић о својој новој колекцији у којој су изашле три књиге, три водича кроз поетички и интимни свет Милисава Савића, Љубице Арсић и Зорана Ћирића.

Бедекер пишчевог живота чини: једна аутобиографија, једна биографија, један потпис, неколико изабраних прича, неколико најдражих градова, а ту су, у зависности од писца, и слике ероса, лични фетиши, ружне и лепе речи, фотографије, необични догађаји, сећање на детињство, смех и плач, страст и сета, људска ширина и тескоба, мушко и женско виђење света, иронија и самоиронија...

Милисав Савић у најдраже градове убраја: Сутри (варошица између Рима и језера Брачано), Фиренцу, Венецију, Њујорк, Дубровник, Нови Пазар, Београд. Тим редом. Пет најружнијих речи јесу: Ноћ (мркла, провинцијска. Гуши ме. Као да сам у гробу); Крај (завршетак. Било чега. Пута, пруге, приче); Страх (готово од свега. Цео живот као живот са страхом); Униформа (као знак силе, моћи, власти); Грч (неслободе, понижења, неправде), а пет најлепших: Кафа (јутарња. Значи увек једно те исто: поздрав животу); Воз (још увек у мојој глави Ибарском долином тутњи поноћни брзи воз на линији Пећ–Београд. У којем се прича збива. Никад испричана, јер неиспричане су најлепше); Станица (аутобуска или железничка. У било које доба и време. Чак и пуста, с ветром који се поиграва отпацима и прашином, даје наду да се негде може отићи…); Ватра (Увек са собом носим упаљач. Иако одавно не пушим. Сигурнији сам кад знам да могу у сваком тренутку да створим пламичак…); Кијање (ослобађање спутане енергије. Вулкан задовољства).

Радећи на овој необичној монографији, каже Савић, узор му је била књига Милоша Црњанског „Итака и коментари”.

Говорећи о три своја фетиша, Љубица Арсић издваја: На високој нози (црвене лаковане с високим потпетицама, балетанке од меке јагњеће коже, ципеле украшене кристалима „сваровски”, које је Ферагамо креирао за Мерилинку у филму „Хајде да водимо љубав”…); Страст за наушницама (по узору на старе руске грофице, које су, по причи моје баке, у великом стилу живеле у Топчидеру своје емигрантске дане, не излазећи без минђуша ни да простре веш у дворишту…); Вез са дна мора (Има ли чега лепшег до кад руком превучем преко неке фине тканине и на длану осетим хладни брокат, свилу, мекоћу плиша…).

Када је почела да пише књигу, објашњава Љубица Арсић, учинило јој се да ће то лаку урадити: оно што се од ње очекивало јесте да књига буде забавна и духовита. Испоставило се, међутим, да у мапи сећања није било лако изабрати детаље из живота које треба поделити са читаоцима.

Са својом биографијом, а то је био један од обавезних делова књиге, мучио се и Зоран Ћирић. Њему се чинило да је све детаље из свог живота већ искористио у својим књигама. Његова биографија почиње речима: „Моје име вам не значи ништа. Моје године још мање. Легенда каже да сам се родио певајући и играјући на 4/4 такт. Али, они који су ме овде довели, убрзо су ме напустили. Био сам згрожен и шокиран тим чином”. Много му је лакше, вели, било да изабере петнаест прича: трудио се да у ову књигу стави приче за које је мислио да ће се допасти Горану Петровићу.