Roboti kao dekorativni anđeli

Beogradski umetnik, vajar Nikola Božović dobitnik je stipendije Polok Krasner za 2011. godinu. Reč je o fondaciji koja je osnovana 1985. sa ciljem da pruži finansijsku pomoć umetnicima i zahvaljujući zalaganju Li Krasner, udovice Džeksona Poloka, koja je i sama bila jedna od zapaženih predstavnika apstraktnog ekspresionizma.

„Pomoć koju sam dobio za 2011. godinu, iskoristiću da napravim seriju radova većeg formata: roboti – transformersi, mutanti itd. koje ću verovatno izložiti u galeriji „Zvono” sledeće godine.

Značajan deo opusa Nikole Božovića, asistenta na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti, zauzimaju njegovi zoomorfni, antropomorfni i amorfni roboti. U skladu sa vremenom u kome nastaju preuzimaju poziciju koju su anđeli kao dekorativni elementi u primenjenoj umetnosti dugo zauzimali tokom prethodnih vekova.

Kao umetnik koji stvara u Srbiji, Nikola Božović ne krije ogorčenje.Po Božoviću, „kulturni komesari”su na specifičan način uzurpirali državne institucije i sredstava.

Na koji način?

– Mi smo kao narod pobrkali mnoge stvari. Ukoliko ste vi, na primer, direktor neke institucije u kulturi, počinjete polako da verujete da je ona vaše privatno vlasništvo, zaboravite zašto ste tu. To je sindrom prodavačice u butiku koja sa visine gleda one koji ne mogu da kupuju u butiku u kome ona radi.

Nedostaje vam hrabrosti da se upustite u pustolovinu srpskog privatnika, ali zašto biste to uradili kada ovako možete slobodno da se bavite ispunjavanjem biografije, a sve to o državnom trošku. U svetu se ubiše od jurnjave za sponzorima, ogromne pare daju zubarima da im izbele zube ne bi li njihovim lepim osmesima izvukli finansijsku pomoć od velikih korporacija, angažuju se marketinški stručnjaci da smisle načine kako da se umetnost približi širem broju ljudi – kaže Nikola Božović i dodaje:

– Ta zbrka verovatno proističe iz nerešenih svojinskih odnosa u našoj zemlji. Srbi vole mutnu vodu kroz koju će svi plivati i nekako se snalaziti. Živimo u divljem kapitalizmu u kome svaki Srbin sanja da se udobno smesti u neki od javnih servisa. Biće teško dok god seljak sa deset hektara zemlje želi sina da zaposli u vatrogasnoj službi i dok svaki kustos umesto da otvori galeriju, želi da se zaposli u državnoj.

Istoriju moderne umetnosti su stvorile privatne mecene i galerije, a ne genijalni ministri kulture. Meri Bum galerija deli istoriju Njujorka i zaslužna je za afirmaciju tada mladih i novih umetnika. Novac i uzbudljivo isprepletani životi stvaraoca i Pegi Gugenhajm, doveli su te aktere u udžbenike. Ako Beograd ima samo tri, četiri dobre privatne galerije koje verovatno opstaju samo zahvaljujući inatu i požrtvovanju, onda nešto nije u redu, ističe Božović.

Komentarišući svoj esnaf, Božović kaže da su umetnici nepouzdani i neprincipijelni. „Podanički neselektivno prisvajamo nametnute ideje i loše se odnosimo prema sopstvenom radu. Zaključili smo da nema novca, ali zašto nema entuzijazma? Stiče se utisak da su se ljudi u kulturi zbog toga položaja ulenjili, da im nedostaje interesovanje, širina i ljubav prema umetnosti i umetnicima.

Kulturi treba više ljudi u potrazi za svojim strastima”, kaže vajar.

– Likovni kritičari obilaze samo izložbe svojih prijatelja i dovoljan je malo jači pljusak u noći otvaranja da odluče da ostanu kod kuće. Nije dovoljno obući crvene pantalone da bi se dokazala pripadnost stvaralačkoj eliti. Za to je potrebna strast. Umesto toga kod nas vlada apatija i nezainteresovanost, a grupice intelektualaca okupljenih oko malih interesa ne povezuje ljubav, već ideološka sličnost i pojednostavljena predstava o estetici bez tolerancije za nešto drugačije. Kad takvi letargični izađu pred pripadnike nove privredne elite, koja i pored svih mana ima sposobnost da prepozna njihov nedostatak vere u ono o čemu pričaju, umesto finansijske pomoći dobiju samo prezir. Srpski se intelektualci onda, kad uspeju da dobiju malo prostora na medijima osvete tajkunima nazivajući ih primitivnima, a Ministarstvu kulture zakukaju za pomoć. I ono imizađe u susret, naravno koliko je u mogućnosti. Nije problem samo u državi, već i u našem odnosu prema njoj – kaže Nikola Božović.

Podseća da Srbija ima tradiciju usamljenih boraca poput Novaka Đokovića ili Marine Abramović.

„Ne znam kad sam čuo da neko od vladajuće političke elite posećuje izložbe. Još ih drži oduševljenje ravnim ekranom samsung televizora. Država treba sebe da učini fleksibilnijom, bržom, ljudi ne  bi trebalo da budu na pozicijama po deset godina, i da svaki novi ministar uvek iznova menja kulturnu politiku”, kaže Nikola Božović.