Роботи као декоративни анђели

Београдски уметник, вајар Никола Божовић добитник је стипендије Полок Краснер за 2011. годину. Реч је о фондацији која је основана 1985. са циљем да пружи финансијску помоћ уметницима и захваљујући залагању Ли Краснер, удовице Џексона Полока, која је и сама била једна од запажених представника апстрактног експресионизма.

„Помоћ коју сам добио за 2011. годину, искористићу да направим серију радова већег формата: роботи – трансформерси, мутанти итд. које ћу вероватно изложити у галерији „Звоно” следеће године.

Значајан део опуса Николе Божовића, асистента на београдском Факултету примењених уметности, заузимају његови зооморфни, антропоморфни и аморфни роботи. У складу са временом у коме настају преузимају позицију коју су анђели као декоративни елементи у примењеној уметности дуго заузимали током претходних векова.

Као уметник који ствара у Србији, Никола Божовић не крије огорчење.По Божовићу, „културни комесари”су на специфичан начин узурпирали државне институције и средстава.

На који начин?

– Ми смо као народ побркали многе ствари. Уколико сте ви, на пример, директор неке институције у култури, почињете полако да верујете да је она ваше приватно власништво, заборавите зашто сте ту. То је синдром продавачице у бутику која са висине гледа оне који не могу да купују у бутику у коме она ради.

Недостаје вам храбрости да се упустите у пустоловину српског приватника, али зашто бисте то урадили када овако можете слободно да се бавите испуњавањем биографије, а све то о државном трошку. У свету се убише од јурњаве за спонзорима, огромне паре дају зубарима да им избеле зубе не би ли њиховим лепим осмесима извукли финансијску помоћ од великих корпорација, ангажују се маркетиншки стручњаци да смисле начине како да се уметност приближи ширем броју људи – каже Никола Божовић и додаје:

– Та збрка вероватно проистиче из нерешених својинских односа у нашој земљи. Срби воле мутну воду кроз коју ће сви пливати и некако се сналазити. Живимо у дивљем капитализму у коме сваки Србин сања да се удобно смести у неки од јавних сервиса. Биће тешко док год сељак са десет хектара земље жели сина да запосли у ватрогасној служби и док сваки кустос умeсто да отвори галерију, жели да се запосли у државној.

Историју модерне уметности су створиле приватне мецене и галерије, а не генијални министри културе. Мери Бум галерија дели историју Њујорка и заслужна је за афирмацију тада младих и нових уметника. Новац и узбудљиво испреплетани животи ствараоца и Пеги Гугенхајм, довели су те актере у уџбенике. Ако Београд има само три, четири добре приватне галерије које вероватно опстају само захваљујући инату и пожртвовању, онда нешто није у реду, истиче Божовић.

Коментаришући свој еснаф, Божовић каже да су уметници непоуздани и непринципијелни. „Поданички неселективно присвајамо наметнуте идеје и лоше се односимо према сопственом раду. Закључили смо да нема новца, али зашто нема ентузијазма? Стиче се утисак да су се људи у култури због тога положаја улењили, да им недостаје интересовање, ширина и љубав према уметности и уметницима.

Култури треба више људи у потрази за својим страстима”, каже вајар.

– Ликовни критичари обилазе само изложбе својих пријатеља и довољан је мало јачи пљусак у ноћи отварања да одлуче да остану код куће. Није довољно обући црвене панталоне да би се доказала припадност стваралачкој елити. За то је потребна страст. Уместо тога код нас влада апатија и незаинтересованост, а групице интелектуалаца окупљених око малих интереса не повезује љубав, већ идеолошка сличност и поједностављена представа о естетици без толеранције за нешто другачије. Кад такви летаргични изађу пред припаднике нове привредне елите, која и поред свих мана има способност да препозна њихов недостатак вере у оно о чему причају, уместо финансијске помоћи добију само презир. Српски се интелектуалци онда, кад успеју да добију мало простора на медијима освете тајкунима називајући их примитивнима, а Министарству културе закукају за помоћ. И оно имизађе у сусрет, наравно колико је у могућности. Није проблем само у држави, већ и у нашем односу према њој – каже Никола Божовић.

Подсећа да Србија има традицију усамљених бораца попут Новака Ђоковића или Марине Абрамовић.

„Не знам кад сам чуо да неко од владајуће политичке елите посећује изложбе. Још их држи одушевљење равним екраном самсунг телевизора. Држава треба себе да учини флексибилнијом, бржом, људи не  би требало да буду на позицијама по десет година, и да сваки нови министар увек изнова мења културну политику”, каже Никола Божовић.