Cinizam rata

Pojačavajući kritiku Džordža V. Buša, mnogi američki mediji i kongresmeni otvorili su raspravu o tome da li je Irak u građanskom ratu ili je samo u ratu. Kako će se rat nazvati nije nevažno.

Uoči invazije, glavni akteri napada su irački konflikt nazivali političkim, a ne sektaškim. Tri i po godine kasnije, verski i etnički omrazi su se u kataklizmičkoj formi uselili u život Iraka preteći čitavom regionu.

Ukoliko iračka vlada ili administracija u Vašingtonu formalno priznaju da je reč o građanskom ratu, to znači da bi bilo kakav budući mirovni dogovor morao da pođe od takve realnosti – što znači da bi građanski rat, a ne samo rat, oblikovao postratni Irak više od bilo čega drugog.

Američka spoljna politika, koja je Iraku namenila da bude država za uzor čitavom Bliskom istoku, morala bi javno da prizna da je dobila šamar kakav ni u snu nije očekivala. Buš je, pre invazije, "građanski rat" proglasio najmanje verovatnom posledicom, pripisujući takav scenario "defetistima".

I region bi se, priznavanjem građanskog rata, suočio sa novim problemima. Iran, Turska, SAD i Sirija poželeli bi malo verovatan konsenzus u vezi sa Kurdistanom, pre nego što Kurdistan postane neka nova realnost.

Neminovno bi došlo i do zauzimanja strana, jer svaka zemlja u regionu ima svoje iračke favorite: šiite, sunite, Kurde, fundamentaliste, sekulariste, desničare, levičare. Svi bi dospeli u poziciju da nekoga otvoreno podržavaju.

Amerikanci bi morali da se pomire sa ulogom jednog od aktera takvog građanskog rata, a ne sile koja pretenduje da kontroliše situaciju.

Zaboravimo na moguće regionalne turbulencije. Amerikancima je najviše stalo do sopstvene strategije izvlačenja. To je prikrivena poruka Studijske grupe za Irak koju predvode Džejms Bejker i Li Hamilton. Njihov izveštaj pre svega vodi računa o SAD. Amerikanci se u Iraku sada (ponovo) bore za sebe.

Predlaže se da Iračani postanu odgovorni za ono što se događa u Iraku. Naravno da Iračani treba da odlučuju o sopstvenoj sudbini, ali zar to nije bio slučaj i pre Bušove "misije".

Bejker-Hamiltonov izveštaj nesumnjivo je hrabro suočavanje sa Bušovim fijaskom i sistematsko potkopavanje svega u šta su Buš i njegovi saradnici verovali poslednjih godina. Da bi se agonija prekinula, oni predlažu transfer odgovornosti kako bi se ponovo ujedinila podeljena zemlja.

Problem je u tome što i bivši državni sekretar i kongresmen podrazumevaju da je podeljena zemlja Amerika, a ne Irak.

Formalizovanje građanskog rata znači da Iračani i nominalno postanu odgovorni za nasilje koje tamo besomučno traje, za čitav rat i njegov ishod. Kako je i zašto počelo, to prestaje da bude bitno. Treba pobeći i sačuvati ponešto neokaljanog obraza. Zato je izveštaj uglavnom skeptično primljen tamo gde je to najvažnije – na Bliskom istoku.

U Istanbulu je, na primer, ovih dana održan skup kome je malo nedostajalo da sunite pozove na džihad protiv šiita. Nimalo slučajno. Bejker-Hamiltonov izveštaj Tursku naziva "ključnom sunitskom muslimanskom zemljom" – što nagoveštava da će SAD nastaviti da svoju politiku zasnivaju na sektaškim i etničkim podelama nestabilnog regiona.