Kraj Velike potere

Pokušaću da 42 godine vladavine Muamera Gadafija uprošćeno svedem na poslednjih osam meseci.

Mračnim okolnostima njegove smrti cinično će se pozabaviti naknadni borci za pukovnikova posthumna ljudska prava i politizirani forenzičari, ali vratio bih se na 15. februar, datum kada je počela Velika potera.

Tada je u Bengaziju, tradicionalnom središtu tinjajućeg otpora bratu–vođi, počela pobuna inspirisana zracima Arapskog proleća koje je u tom trenutku već sjurilo braću–despote Tunisa i Egipta.

Besni što su im Tunis i Egipat izmakli kontroli, ali dovoljno brzi da se organizuju pred dolazećom opasnošću, zapadni planeri uspeli su da ubede svet da treba reagovati brzo da bi se sprečila „humanitarna katastrofa“ libijskog građanskog rata.

Scenografija je trebalo da izgleda spontano, ali potezi njenih spoljnih autora su od početka otkrivali prepoznatljiv rukopis. Da, dobili su mandat Saveta bezbednosti da zavođenjem zone zabranjenog leta iznad Libije spreče da Gadafi upotrebi vazduhoplovstvo protiv pobunjenika, ali ubrzo su pravi ciljevi bili razotkriveni.

Misija NATO-a otvoreno se svela na obaranja režima. Zapadni saveznici zauzeli su stranu. Rušenje džamahirije svelo se na likvidaciju Gadafija.

Njegova rezidencija u Bab el Aziziji bombardovana je 78 puta, a svaki put se tvrdilo da on i članovi njegove porodice nisu meta. Da NATO ne bi ličio na savremene asasine i da baš sve ne bi podsećalo na kolektivni državni terorizam spakovan u modernu formu „humanitarnog intervencionizma“, spin-doktori su, po uzoru na Alistera Kembela u vreme bombardovanja Srbije, smišljali svu silu objašnjenja zašto bombama gađaju Gadafijevu rezidenciju ili – u nedostatku inventivnosti – libijsku državnu televiziju.

Štićeni iz vazduha, potpomagani obukom i naoružanjem na kopnu, pobunjenici su dobijali na snazi i disciplini kako bi zadali fatalni udarac pukovniku koga je Zapad mrzeo pa preko noći zavoleo, pa ponovo omrznuo.

Uveren sam da je čista uvreda Tunišana i Egipćana ubacivati Libiju u Arapsko proleće. Ne, Libija je od početka vođena na daljinski koji je Barak Obama, mudro, prepustio kočopernom Nikoli Sarkoziju i dokazivanja željnom Dejvidu Kameronu.

Anglo-francuska vojna koalicija je, u najboljoj tradiciji kolonijalnih vremena, preuzela na sebe posao osiguranja tržišta kvalitetne libijske nafte i kasnije obnove zemlje koja će u međuvremenu biti razorena.

Od početka je bilo jasno da operacija mora da uspe, a da pacijent umre.
Vreme od februara pokazalo je da Libijci jesu podeljen narod. Plemenski, politički, sektaški, ali ne toliko I ne tako oštro da bi tako dugo vodili krvavi građanski rat. Taj rat im je nametnut, kao i pobednik.

Šta je sve poslednjih meseci imao u glavi ekscentrični, nepredvidivi, brutalni, ali i pragmatični kreator teorije „vladavine masa“ ostaće tajna.

Pre blizu deset godina prepoznao je šta Amerikanci spremaju Sadamu Huseinu. Tada je pokazao dovoljno mudrosti da napravi veliki salto, da isplati porodice žrtava svojih „ranih terorističkih radova“, da javno obeća da neće praviti oružje za masovno uništavanje.

Ne samo da se spasao, već su se lideri Zapada utrkivali da se slikaju pred njegovim beduinskim šatorima koje je razapinjao po Parizu i Rimu. Padali su mu u gotovo dirljive petro-zagrljaje.

Onda su rešili da ga skinu. Pošto se dugo i žilavo opirao, saveznici su počeli da gube strpljenje. Hilari Klinton je ove nedelje u Tripoliju sasvim otvoreno, sasvim nediplomatski, izjavila da ga želi „živog ili mrtvog“.

Rekao bih više mrtvog nego živog. Ko bi mu sudio? Libijci ozračeni osvetom? Proces bi samo, setimo se Slobodana Miloševića i Sadama Huseina, indukovao nove teške podele ili omogućio farsične kanonade optuženih.

Suđenje Gadafiju moglo je da otkrije razne neugodne dogovore upravo lidera sa Zapada koji su ga protekle decenije – kao i drugu dvojicu pomenutih u nekim trenucima – bezrezervno usvojili. Zbog mira i bezbednosti na Balkanu, zbog Irana, zbog nafte, to je nebitno.

No, ostaje misterija. Da li se Gadafi vratio u svoje rane dane sećajući se kako je jedan od njegovih idola, Gamal Abdel Naser, krenuo da nacionalizuje Suecki kanal? Da li je pomislio da je dovoljno jak i vešt da pregovara nove, po Libiju povoljnije, ugovore o koncesijama za eksploataciju nafte? Da li je to bio salto mortale?

To je velika tajna prvog poglavlja. Sve ostalo je udžbenička lekcija promena režima koje Zapad već treći put uvežbava pod firmom već pomenutih „humanitarnih intervencija“.

Druga misterija pripada vremenu posle 20. oktobra, datumu koji je slavodobitno proglašen za definitivni Dan oslobođenja, početak nove ere velike demokratizacije.

Mene taj datum više podseća na 1. maj 2003. kada je Džordž V. Buš s palube nosača aviona „Abraham Linkoln“ isto tako ushićeno poručio: „Mission accomplished“ (Misija obavljena). Onda je trebalo da prođe više od osam godina da bi Obama pre dva dana objavio da Jenkiji posle 4.500 mrtvih i najmanje 700 milijardi dolara troška napuštaju Irak.

U Libiji je ubijen diktator. To je, za sada, jedini epilog ratovanja koji je odneo hiljade libijskih života (Zapad nije ponovio grešku uvlačenja kopnenih snaga) i uništio zemlju koja će sama platiti sve troškove NATO operacija. Sve ostalo je pustinjska fatamorgana.

Nacionalni prelazni savet (NTC) može Alijansi da zahvali što je došao na vlast, ali sada će uglavnom morati sam da pokuša da stabilizuje Libiju. Što je zadatak koji će biti teži nego obaranje, hvatanje i ubijanje mrskog im diktatora.

Na koji to Vestminster može da liči budući libijski parlament izabran na prvim slobodnim izborima? Neko na Zapadu mora da se oporo šali.

Kakva će to efikasna vlast izrasti iz NTC-a sklepanog samo na mržnji prema Gadafiju? Saveta u kome su, ili oko koga su, rivalski plemenski vođi koji sami propisuju nagradu koja im pripada za obaranje režima, priučeni komandanti raznih i dalje naoružanih milicija, prebezi iz bivšeg režima, autentični politički disidenti koji su se vratili iz egzila, lokalni biznismeni naučenih na korupciju ali naraslih apetita, islamisti od kojih su neki služili i u Al Kaidi…

I sve to u zemlji koja je decenijama živela po maoističkoj pukovnikovoj „Zelenoj knjizi“, bez ikakvih institucija, sa ikebanom sudstva i stvarnošću tajne policije, s megaplanovima, podnošljivim sistemom obrazovanja i zdravstva, ali polupraznim radnjama i vodoinstalaterima koji dva dana ne mogu da poprave slavinu u hotelu.

Ova libijska vlast će, ako pretenduje na ozbiljan legitimitet, prvo morati da utvrdi okolnosti smrti svog decenijama obožavanog vođe čije se mrtvo telo povlačilo po zamrzivaču šoping centra u Misrati.

Slavlje povodom Gadafijeve smrti jenjava. Ali čoveka koji je Libiju decenijama objedinjavao svojom diktatorskom vlašću a potom je ujedinjavao u otporu njegovom režimu više nema. Amalgam je pokopan.

Ono što neko pokušava da nazove revolucijom, trebalo je da pripada svim Libijcima, ali Zapad im je, zarad sopstvenih sebičnih interesa, nafte, uskratio zadovoljstvo koje osećaju ljudi u Tunisu i Egiptu: sami su se izborili protiv despota. Što je ozbiljna pretpostavka da će sami graditi sopstvenu budućnost.

Za Libiju to ne važi.