Tužba, protivtužba, replika, diplika…?

Republika Hrvatcka je 2. jula 1999. pokrenula postupak protiv SR Jugoslavije pred Međunarodnim sudom pravde u vezi sa primenom Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida od 1948. godine. Posle određenih procesnih radnji, vlada Hrvatske je podnela 14. marta 2001. i dopunjenu tužbu. Tužba Hrvatske nekoliko dana posle izvršene agresije NATO na SRJ (24. mart – 10. jun 1999) podneta je u najtežoj situaciji po SR Jugoslaviju. Po mom mišljenju, ona je služila NATO snagama i bila je vid pritiska u vreme vođenja postupka pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi SRJ (29. april 1999) protiv deset, odnosno osam država NATO-a, takođe u vezi sa primenom i kršenjem pomenute konvencije o genocidu.

Međunarodni sud pravde se 10. novembra 2008. oglasio nadležnim u sporu Hrvatske protiv Srbije (u međuvremenu je Crna Gora izostavljena iz tužbe), a Srbija je, posle određenih kolebanja, kao pravni naslednik SRJ, 4. januara 2010. podnela protivtužbu za genocid protiv Hrvatske. Protivtužba Srbije sadrži i dodatak o genocidu prema srpskom narodu u vreme takozvane NDH.

Sud je, vodeći računa o velikom protoku vremena od podnošenja tužbe Hrvatske, u interesu obe strane, naknadno odredio nove rokove: za podnošenje „replike” Vladi Hrvatske 20. decembar 2010, i „diplike” Vladi Srbije 4. novembar 2011.

Prethodno su se na obema stranama čula zvanična i nezvanična mišljenja o potrebi zajedničkog odustajanja od tužbe Hrvatske i protivtužbe Srbije. U više navrata Srbija je hrvatskoj strani stavljala do znanja da je spremna na neki dogovor van suda, ali odgovarajućeg reagovanja iz Hrvatske nije bilo. Kao da se želelo da se postojanje tužbe što više zadrži u postupku u cilju pritiska na Srbiju. Posle izbora I. Josipovića za novog predsednika Hrvatske i njegovog nespornog nastojanja da se nađe pravično rešenje, i pored negativnog stava premijerke J. Kosor, situacija se donekle menja. I u Hrvatskoj imamo, iako malobrojne, jasno angažovane pojedince za obostrano odustajanje od daljeg sudskog postupka. Međutim, Hrvatska je ipak podnela novu „repliku”, i to poslednjeg za to određenog dana, 20. decembra prošle godine, a ovim gestom hrvatske vlade Srbija je dovedena u situaciju da obavezno odgovori i iskoristi svoje pravo na „dipliku”. Da li će to pravo u sledećih nekoliko dana (do 4. novembra) biti iskorišćeno?

U Hrvatskoj je podnošenje „replike” objašnjavano potrebom pojačavanja „argumentacije iz originalne tužbe”, imajući u vidu to da hrvatska tužba nosi datum od 1999. godine, a u međuvremenu je doneto nekoliko pravosnažnih presuda Međunarodnog krivičnog tribunala u vezi sa odgovornošću osoba srpske nacionalnosti iz Srpske Krajine i iz Srbije (presuda M. Martiću, zločini na Ovčari, postupak protiv J. Stanišića i drugih).

Nasuprot tome su stavovi Srba iz Krajine i njihovih udruženja koji su sa puno argumenata tražili da se protivtužba odmah podnese, bez oklevanja, sprečavajući „pokušaj revizije istine o genocidu”. Hrvatska tužba je, prema mišljenju S. Štrpca iz „Veritasa”, „produkt jednog već prilično stabilizovanog mita u hrvatskoj javnosti o Hrvatskoj kao žrtvi i mita o domovinskom ratu kao najvišoj vrednosti”. U udruženjima Srba iz Krajine se navodi da su se u Hrvatskoj događali ozbiljni ratni zločini, poput zločina na Ovčari, ali oni ne nose oznaku ni prirodu genocida, a „u Hrvatskoj jedino operacija ’Oluja’ ima kapacitet genocida”. S. Štrbac je zato potvrdio tezu da je razmatranje pitanja sadržanih u tužbi i protivtužbi zapravo najviše u interesu proteranih Srba iz Hrvatske. Ali je izrazio uverenje da Hrvatska neće povući svoju tužbu protiv Srbije: „Toliko su mitovi o bezgrešnosti domovinskog rata u Hrvatskoj kao žrtvi rata jaki da nema ni političara ni vlade koji bi se na to odvažili”. Štrbac nije za povlačenje tužbe i kategoričan je u tome da se „spor raspravi pred sudom zbog budućnosti”.

*Redovni profesor Pravnog fakulteta BU u penziji

Sutra: Presuda generalima važna za protivtužbu