Korak nazad, partizacija

Manja ili veća zatvorenost elite se podrazumeva u svakom društvu. To znači da svuda postojeća elita, prvo odlučuje o merilima na osnovu kojih se regrutuju pripadnici nove elite, i drugo, oni koji su bliži – politički, srodnički ili prema nivou obrazovanja – postojećoj eliti, imaju veće izglede da postanu pripadnici te iste elite.

I kod nas odavno važe ova pravila, s tim što je u nekim periodima naglasak više bio na jednom, a manje na nekim drugim merilima: u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata obrazovanje je bilo manje važno, a dominirao je ,,revolucionarni” kriterijum. Od šezdesetih, a naročito od sedamdesetih godina značaj političke kvalifikacije slabi, a postaje važna ona obrazovna. S obzirom na to da je u ovom periodu obrazovanje bilo manje-više besplatno (pa i ono univerzitetsko), to je i vreme kada je i siromašnije stanovništvo u velikoj meri moglo da konkuriše ne samo za najviše diplome nego i za učešće u elitnim grupacijama u društvu.

Tako je sedamdesetih godina zapravo došlo do pozitivne promene u odnosu na decenije pre toga: cenila se diploma, a umanjen je bio značaj političke legitimacije. To ne znači da i tada postojeća elita nije odlučivala o izboru nove, pa i o svojim prijateljima i rođacima kao važnim kandidatima, ali su zahvaljujući besplatnom školstvu u toj utakmici u značajnoj meri učestvovali pripadnici svih društvenih grupacija.

Devedesetih godina ovaj ustaljeni postupak je poremećen. Deo političke klase je tokom divlje privatizacije prigrabio i ekonomske elitne položaje, a zbivanja u tranzicionoj ekonomiji su u grupaciju vodećih dovela mnoštvo ,,snalažljivih ljudi” kojima stručnost i obrazovanje nisu bili jača strana njihovih ,,si-vija”.

To je i vreme kada, kao deo izbornog plena, startuje naglašena partizacija svih javnih položaja tako da se društvo u izvesnom smislu vraća korak nazad u odnosu na osamdesete godine. Pripadnost vladajućoj partiji ili koaliciji postala je nezaobilazni kriterijum napredovanja u službi, a samim tim i učešća u raspodeli elitnih pozicija u društvu.

Ovome treba dodati još jednu otežavajuću okolnost: sve skuplje školstvo koje je znatno smanjilo aspiracije siromašnih porodica na univerzitetsko obrazovanje.

Sve su to razlozi koji utiču na stvaranje utiska da se elita u Srbiji zatvara više nego što je uobičajeno. I, što je pogotovo loše za prosperitet svakog društva, izvanstručni kriterijumi (politički, srodnički itd) bivaju veoma važni u krajnjem izboru za mnoge elitne položaje.

Ovo su, moglo bi se reći, glavne primedbe autora u seriji priloga koje se odnose na način formiranja elita u Srbiji. Na osnovu ovih primedbi očigledne su i njihove preporuke.

Prva je da bi država morala da obezbedi uslove za što jeftinije školstvo, ma koliko to u ovom trenutku izgleda neverovatno. U nekim zemljama (i u okruženju) obrazovanje je mnogo jeftinije nego u Srbiji, a ako se ovde nastavi sa ovako skupim školstvom onda će jaz između onih koji mogu da školuju svoju decu i onih koji nemaju za to novca biti sve veći. Ovome, naravno, treba dodati i značaj takozvanog porodičnog kulturnog kapitala, o čemu su pisali pojedini autori. To, pojednostavljeno rečeno, znači da su sklonosti dece ka obrazovanju, u proseku, izraženije u porodicama visoko obrazovanih.

Drugo, možda još važnije: moraju se obezbediti formalni mehanizmi za departizaciju svih nepolitičkih javnih funkcija. Sada je stanje u tom pogledu takvo da vladajuće partije polažu pravo na imenovanje svih funkcionera, što je dodatni razlog za stvaranje zatvorenog kruga elita.

Za početak, kada bi država učinila nešto samo u ova dva segmenta – da departizuje sve nepolitičke funkcije i da maksimalno radi na što jeftinijem obrazovanju – bio bi to važan korak ka razbijanju zatvorenih elitnih krugova i, što je možda još važnije, ka jačanju nade da običan svet kod nas može postići mnogo ako radi i ako vredi.

(Od sutra nova serija: Kako da đačke ekskurzije budu i obrazovne i opuštajuće)