Mocart kao roker

Autor igrarije na temu Mocartovog života, kompozitorka Irena Popović, koja je posle studija kompozicije u Beogradu nastavila usavršavanje u rodnom gradu Mocarta, Salcburgu, trebalo je da bude poslednji ovogodišnji "omaž" Mocartu u godini njegovog jubileja. U stvari, samo je to nedostajalo, posle svih višestrukih izvođenja simfonija, koncerata, kamernih i drugih dela, (bar) jedan autorski pristup bilo delima bilo stvaralaštvu velikog autora.

Poznata kao kompozitor scenske muzike i nekoliko komada izvedenih na Tribini kompozitora, za nas je Irena Popović predstavnik mladog autorskog tima, pre svega ženskog, koji hoće i radi nešto drugo, svoje, autentično, pokušavajući u vorkšopovima, radionicama, a pomoću performansa kao i klasičnih dela da ostvari i dekonstrukciju i sintezu. Dekonstrukciju kroz parodiju i ironiju, kroz preispitivanje i odbacivanje klasičnih vrednosti, a sintezu u kombinovanju različitih tehnika i "muzika", prevashodno tzv. ozbiljne sa rok i pop muzikom. U tim koordinatama kreće se njen kompozitorski rad na novom delu, za koji su tekst na tri jezika (nemački, engleski, srpski) pisale Maja Pelević, Jelena Novak i Marija Karaklajić.

Neveliki ansambl raspoređen na dve strane scene "Sava centra" istovremeno je i podelio dve "muzike" i dve grupe. S jedne strane ansambl "Akrobat" koji smo nedavno pratili na Tribini kompozitora, jedan od specijalizovanih za savremenu muziku, a sa druge "Kanda, Kodža & Nebojša", rok sastav poznatih muzičara iz druge oblasti.

Sve to zajedno delovalo je i skromno i siromašno na velikoj sceni na kojoj su se gimnastičari gubili, trčali, vežbali, ali u slobodnim kretanjima nevezanim za muziku, a na platnu se emitovale stare i zapuštene beogradske fasade (stari Salcburg?) dok je naizmenično svirala jedna ili druga muzika. Daleko prihvatljivija bila bi neka manja pozorišna sala, tipa Reksa, Bitef-teatra, čak i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Potpuno neprimeren za ovu svrhu, ambijent "Sava centra" uvek deluje prazno ako je u njemu manje od hiljadu ljudi, a ovoga puta je delovao prazno i na sceni.

Krpičasti kostimi, haljine od staniola, gimnasticiranje i gluma nisu mnogo pomogli ni da se razume tekst, a ni veza sa samim Mocartom. Reditelj je svoj posao shvatio površno i nije uspeo da napravi parodiju niti dekonstrukciju. No, do neke sinteze je došla autorka u prijatnoj, minimalističkoj muzici, ne preterano repetitivnoj, u kojoj je dominirala flauta iz "Akrobat" sastava i koja je, naročito u intermecima, budila asocijacije na hedonizam 18. veka. Na nivou našeg prihvatanja ili neprihvatanja bili su rok odseci, koji su se publici (uglavnom rokerskoj) veoma dopali, pa je ceo projekat koji je odisao mladošću, eksperimentom, poigravanjem sa kičem i tradicionalnim vrednostima naišao na dobar odziv publike.

Ne samo odlična vokalna umetnica Gertraud Štajnkogler-Vurcinger kao i mlada Ileana Lužajić, u svojim pevanjima-govorenjima, šaputanjima, igranjima i slično, već i svi koji su igrali na sceni trebalo je da do perfekcije i u potpunoj saglasnosti sa muzikom uvežbaju pokrete, inače su oni obesmišljeni. Dobio se utisak da svako radi na sceni šta hoće i kako tog trenutka reaguje na samog sebe, a ne na muzičke podsticaje. Tekst se nije razumeo ni na srpskom jeziku, sa stranih jezika nije bilo prevoda.