Моцарт као рокер

Аутор играрије на тему Моцартовог живота, композиторка Ирена Поповић, која је после студија композиције у Београду наставила усавршавање у родном граду Моцарта, Салцбургу, требало је да буде последњи овогодишњи "омаж" Моцарту у години његовог јубилеја. У ствари, само је то недостајало, после свих вишеструких извођења симфонија, концерата, камерних и других дела, (бар) један ауторски приступ било делима било стваралаштву великог аутора.

Позната као композитор сценске музике и неколико комада изведених на Трибини композитора, за нас је Ирена Поповић представник младог ауторског тима, пре свега женског, који хоће и ради нешто друго, своје, аутентично, покушавајући у воркшоповима, радионицама, а помоћу перформанса као и класичних дела да оствари и деконструкцију и синтезу. Деконструкцију кроз пародију и иронију, кроз преиспитивање и одбацивање класичних вредности, а синтезу у комбиновању различитих техника и "музика", превасходно тзв. озбиљне са рок и поп музиком. У тим координатама креће се њен композиторски рад на новом делу, за који су текст на три језика (немачки, енглески, српски) писале Маја Пелевић, Јелена Новак и Марија Караклајић.

Невелики ансамбл распоређен на две стране сцене "Сава центра" истовремено је и поделио две "музике" и две групе. С једне стране ансамбл "Акробат" који смо недавно пратили на Трибини композитора, један од специјализованих за савремену музику, а са друге "Канда, Коџа & Небојша", рок састав познатих музичара из друге области.

Све то заједно деловало је и скромно и сиромашно на великој сцени на којој су се гимнастичари губили, трчали, вежбали, али у слободним кретањима невезаним за музику, а на платну се емитовале старе и запуштене београдске фасаде (стари Салцбург?) док је наизменично свирала једна или друга музика. Далеко прихватљивија била би нека мања позоришна сала, типа Рекса, Битеф-театра, чак и Југословенског драмског позоришта. Потпуно непримерен за ову сврху, амбијент "Сава центра" увек делује празно ако је у њему мање од хиљаду људи, а овога пута је деловао празно и на сцени.

Крпичасти костими, хаљине од станиола, гимнастицирање и глума нису много помогли ни да се разуме текст, а ни веза са самим Моцартом. Редитељ је свој посао схватио површно и није успео да направи пародију нити деконструкцију. Но, до неке синтезе је дошла ауторка у пријатној, минималистичкој музици, не претерано репетитивној, у којој је доминирала флаута из "Акробат" састава и која је, нарочито у интермецима, будила асоцијације на хедонизам 18. века. На нивоу нашег прихватања или неприхватања били су рок одсеци, који су се публици (углавном рокерској) веома допали, па је цео пројекат који је одисао младошћу, експериментом, поигравањем са кичем и традиционалним вредностима наишао на добар одзив публике.

Не само одлична вокална уметница Гертрауд Штајнкоглер-Вурцингер као и млада Илеана Лужајић, у својим певањима-говорењима, шапутањима, играњима и слично, већ и сви који су играли на сцени требало је да до перфекције и у потпуној сагласности са музиком увежбају покрете, иначе су они обесмишљени. Добио се утисак да свако ради на сцени шта хоће и како тог тренутка реагује на самог себе, а не на музичке подстицаје. Текст се није разумео ни на српском језику, са страних језика није било превода.