Nestajanje Srbije

Pad broja stanovnika na koji je ukazao najnoviji popis, nije iznenadio stručnjake. U Srbiji nas je svega 7,1 milion. Samo za devet godina izgubili smo gotovo 380.000 stanovnika, tačnije Niš i Kragujevac zajedno. Ukoliko se nastavi trend pada broja stanovnika, što je, tvrde stručnjaci, više nego izvesno, nije teško predvideti da će rezultati narednog popisa biti još gori.

Glavni „krivac” za postepeno izumiranje stanovništva je negativan prirodni priraštaj, ljuti neprijatelj Srbije koji joj je prvi put pokazao zube 1992. godine. Od tada neprestano veći broj ljudi umire nego što se rađa. Prošle godine oborili smo sopstveni neslavni rekord, negativan prirodni priraštaj od 34.907 najveći je ikada zabeležen u Srbiji u mirnodopskim vremenima.

Za sve manji broj građana Srbije mnogi krive devedesete godine, ratove, ekonomsku krizu i odlazak mladih ljudi iz zemlje. Problemi su počeli mnogo ranije, još davne 1957. godine kada je prestalo da se rađa dvoje ili više dece u svakoj porodici. Industrijalizacija i dolazak radne snage sa sela u gradove utabali su put današnjoj slici Srbije.

Povratak sa tog puta nije nimalo lak. Neophodna je pre svega jaka država voljna da se uhvati u koštac sa ovim problemom. Ipak, nijedan političar se, u poslednja tri dana, od kada su objavljeni rezultati popisa, nije uhvatio za glavu i javno priznao obim ovog problema. Još manje njih dalo je konkretne predloge za rešenja.

Dok političari predstavljaju megalomanske projekte i povremeno pričaju o neophodnom povećanju nataliteta, mnoge žene u Srbiji rade na crno, primaju minimalac na ruke, a kada ostanu u drugom stanju, gazda im jednostavno pokaže vrata. Nisu u boljem položaju ni visokoobrazovane stanovnice Srbije koje su, u najboljim godinama, prinuđene da potpisuju ugovore sa poslodavcima da neće otići na trudničko bolovanje u roku od dve, tri ili pet godina. Dok sve te godine prođu, ode i njihovo reproduktivno doba. Najveći problem je što svi ti poslodavci prolaze nekažnjeno, a država očigledno nema ni snage ni volje da se uhvati u koštac s njima. Ali zato ima snage da otežava posao svima koji pokušaju da se vrate u Srbiju iz inostranstva i da pokrenu sopstvenu firmu. Oni koji se drznu da se vrate u postojbinu, brže-bolje opet spakuju kofere i pobegnu glavom bez obzira. Brojna birokratija, korupcija, nepotizam, večito spajanje kraja s krajem i nemogućnost roditelja sa prosečnim primanjima da deci obezbede pristojan život, teraju mlade da našu zemlju vide kao brod koji već decenijama tone.

Strategija za podsticaj rađanja postoji, ali država nije počela da je sprovodi, baš kao i niz drugih zakonskih odredaba. Ukoliko nadležni pod hitno ne preduzmu konkretne mere mnogi, danas naseljeni krajevi Srbije pretvoriće se u pustinju znatno brže nego što smo mislili.