Otpremninom do posla

U popularnoj podeli na dobitnike i gubitnike tranzicije, radnici nekadašnjih društvenih preduzeća koji su ostali bez posla ili im se to uskoro može dogoditi, svakako spadaju u kategoriju velikih gubitnika.
Pa ipak, sudbini "viškova zaposlenih" se ne posvećuje dovoljna javna pažnja, možda i zbog prilično raširene zluradosti nekih komentatora. Ovi malograđanski "tržišni fundamentalisti" obično tvrde da je klasična, "fabrička" radnička klasa uživala u nezasluženom blagostanju samoupravljanja, kasnije podržavala Miloševićev režim i pružala otpor tržišnim promenama, da bi sada došlo vreme za naplatu starih računa.

Ništa ne može biti nepravednije od ovakvog pristupa. Sadašnji stvarni ili potencijalni "viškovi zaposlenih" su, uglavnom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, u okvirima jednog prosperitetnog i naizgled stabilnog sistema, donosili savršeno racionalne odluke o svom školovanju, profesiji i karijeri. Sistem je iznenada srušen u okolnostima koje nisu pružale velike mogućnosti za odbranu kolektivnih interesa radništva, već skoro isključivo za individualne strategije preživljavanja.

Veliki lom devedesetih je pogodio sve radnike; ipak, oni stariji otišli su nekako u penziju; oni mlađi u nove poslove, ili u inostranstvo; srednja generacija (rođeni pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka), premlada za penziju, uglavnom prestara za punu prostornu i profesionalnu mobilnost, podnela je najveći teret ekonomske katastrofe.

Tranzicija nije promenila nabolje stvari za ovu "žrtvovanu" generaciju. Novi poslodavci cene mladost i nove veštine. Za "viškove" su osmišljeni naizgled velikodušni paketi otpremnina kroz tranzicione fondove, iz sredstava kojima je ranije kroz subvencije "propalim" firmama kupovan socijalni mir i iz novih kredita međunarodnih finansijskih institucija.

Problem s otpremninom je što je u stanju da obezbedi samo veoma privremenu finansijsku, ali ne i trajniju egzistencijalnu sigurnost radnicima koji ostaju bez posla. Nekoliko nedavnih istraživanja (Conzit, Strateški marketing) pokazalo je da se otpremnine najčešće troše na vraćanje dugova, zamenu dotrajalih kućnih aparata i za tekuću potrošnju. Vrlo mali broj radnika odluči se za otpočinjanje sopstvenog biznisa, što je prirodno, čak i kada početni kapital ne bi bio problem – ljudi sa preduzetničkim sklonostima svuda predstavljaju malu manjinu u radnoj snazi. Većina radnika, posebno starijih, preferira siguran posao kod pouzdanog poslodavca umesto rizičnog otiskivanja u vode samozaposlenosti i malog preduzetništva.

Projekat "Otpremninom do posla" koji je otpočeo pre nekoliko meseci, kroz saradnju UNDP-a, Austrijske kancelarije za razvoj, Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike i Nacionalne službe za zapošljavanje – uvažava želju većine radnika da rade za platu, pre nego da otpočnu sopstveni biznis. On nastoji da im pomogne u pronalaženju nekog drugog sličnog posla kod novog poslodavca unutar rastućeg privatnog sektora. Ideja je da se otpremnina koju bi radnik dobio prilikom otpuštanja upotrebi kao subvencija novom poslodavcu, a da radnik – u idealnom slučaju – uopšte i ne prođe kroz iskustvo nezaposlenosti.

Ovaj projekat verovatno počinje kasnije nego što bi trebalo; do sada je na otpremnine potrošeno više od 200 miliona evra, a najveći deo tog novca nije investiran u budućnost, već u tekuću potrošnju. Ipak, on će predstavljati dodatnu alternativu za više od 100.000 radnika, koliko se očekuje da će izgubiti posao usled privatizacije i restruktuiranja tokom ove i sledeće godine. Talas otpuštanja nažalost neće prestati uskoro – mnoga nedavno privatizovana preduzeća jedva čekaju da prođe zaštitni period od dve-tri godine, posle koga stiču pravo da smanje broj zaposlenih. Takođe, javna preduzeća i javnu upravu čekaju nove racionalizacije.

Program je potpuno dobrovoljan i pažljivo osmišljen tako da pruži maksimalnu zaštitu i podršku svim učesnicima. Za radnike koji žele da se priključe projektu biće u okviru filijala Nacionalne službe za zapošljavanje otvoreni posebni punktovi po principu jedinstvenog šaltera gde će se pružati usluge informisanja, posredovanja i pravničke podrške. Istovremeno, biće ostvarena komunikacija s privatnim poslodavcima koji ispunjavaju projektne kriterijume (veličina, poslovni uspeh i ekspanzija zaposlenosti) i sa onima među njima koji pokažu zainteresovanost aktivno će se raditi na pronalaženju odgovarajućih radnika. Ugovori o zaposlenju će biti individualizovani, garantujući osnovnu zaštitu, ali dozvoljavajući fleksibilnost i slobodni dogovor zainteresovanih radnika i poslodavaca.

Privatne i javne koristi od ove produktivne upotrebe otpremnine su nesumnjive. Umesto varljive jednokratne finansijske injekcije, radnik dobija novo stalno radno mesto kod prosperitetnog privatnog poslodavca i priliku da radi i zarađuje do kraja radnog veka. Poslodavac dobija iskusnog radnika uz finansijski podsticaj koji mu omogućuje da opremi novo radno mesto, uplaćuje doprinose za socijalno osiguranje, ili investira u specifičnu obuku novozaposlenog. Sa stanovišta javnog interesa, povećava se zaposlenost, a smanjuju nezaposlenost i rizik od siromaštva i socijalne isključenosti.