Navikavanje na politički islam

Iskazana privlačnost političkog islama na prvim slobodnim izborima po arapskom svetu izazvala je razočaranje Zapada i podgrejala sumnje da će „Arapsko proleće” bliskoistočne despote zameniti islamskim zakonodavstvom, šarija.

Uspeh islamista En Nahde na oktobarskim izborima u Tunisu, najveći broj glasova dodeljen u petak islamistima marokanske Partije pravde i razvoja i očekivano najveći broj glasova koje će odneti egipatska islamistička Partija slobode i pravde na izborima u Egiptu ponovo aktuelizuju pitanje mogu li islam i demokratija zajedno.

Pobedničke stranke tvrde da pripadaju umerenom krilu islama i pozivaju se na model Turske gde vladajuća Partija pravde i razvoja već čitavu deceniju islam u demokratskom miljeu kombinuje sa sekularnim nasleđemAtaturkove države i poredi se sa demohrišćanima na Zapadu.

Istovremeno, snažno sekularno nasleđe trebalo bi da predstavlja branu prodoramilitantnijem ili konzervativnijem islamu, iako je sekularizacija, početa u regionu krajem 19. veka, na neki način odgovorna za sadašnji uspon slogana: „Islam je rešenje”.

Sekularizacija je uvek dolazila spolja: prvo od kolonijalnih sila, potom od ideoloških takmaca u vremenima „hladnog” rata. Sovjeti su, podjednako kao i Amerikanci, podržavali autoritarne režime čiji je zadatak bio da spreče islamizaciju. Bila socijalistička ili kapitalistička, bila je autoritarna.

Tako je većina muslimana tokom značajnog dela svoje istorije živela pod režimima koji su imali slabašnu vezu sa tradicionalnim normama islama. Vlastodršci su ih se pridržavali tek toliko da bi u očima vernika legalizovali svoju vlast.

Svi prethodni modeli demokratizacije regiona invazijama i okupacijama, od kolonijalnih vremena do Džordža V. Buša, pokazali su se katastrofalnim i umnogome su krivi za opšte decenijsko nazadovanje arapskog sveta.

Efekat je bio dvostruk: s jedne strane udaljavanje vlasti od sopstvenog stanovništva čiji je život duboko ukorenjen u veri, s druge strane radikalizacija odbačenih koji su rešenja počeli da traže u svetom ratu, džihadu, i ortodoksnim tumačenjima šarije.

Islamski trend okrenuo se protiv Zapada i Istoka, ali i protiv korumpiranih sopstvenih režima.

Iako islam nije bio pokretačka energija Arapskog proleća, dotle proganjani i zabranjivani islamisti brzo su se priključili – i osvojili srca i duše velikog dela arapskog sveta, monarhija i republika, konzervativnih i liberalnih.

Razumljivo. Islam nije samo džamija. Islam je bankarstvo, muzika, oblačenje, brak, hrana… Život muslimana jasno je omeđen: potpuna potčinjenost jednom bogu – Alahu, jednom proroku – Muhamedu, i jednoj knjizi – Kuranu, uz dopunu da živi u skladu sa „adetima”, kazivanjima i delima proroka.

Logično je onda da je islam i politika. Svet će morati da se navikne na činjenicu da demokratija u mnogim arapskim državama jednostavno nije moguća bez snažnih islamskih stranaka.