Prust i violina u Zabeli

Profesora Mihaila Đurića upoznao sam još kao student Pravnog fakulteta, sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Predavao je Istoriju političke filozofije. Kao predavač, bio je omiljen i rado slušan. Govorio je besprekornim jezikom, retorski visoko obdaren, vazda pripremljen za svako predavanje, argumentovano i uverljivo. U onome što je izlagao nije bilo ni najmanje primese vladajuće ideologije. To mu, međutim, nije smetalo da o Marksu govori jednako zanosno i trezveno kao i o Platonu, Aristotelu, Makijaveliju, Hobsu, Rusou, Kantu ili Hegelu.

Godine 1970. izabran sam za njegovog asistenta. Od tog trenutka, do pre nekoliko dana, kada se prof. Đurić upokojio, bili smo u bliskim, srdačnim, saradničkim i nepomućenim odnosima. Imao sam priliku, možda i privilegiju, da se nađem pored njega u nekim sasvim retkim situacijama. Tako sam, recimo, 4. januara 1973. bio prisutan na sednici tročlanog veća Vrhovnog suda Srbije koje je preinačilo presudu Okružnog suda u Beogradu („samo u pogledu odluke o kazni“), pa je prof. Đuriću tada, pravosnažnom presudom, izrečena kazna zatvora od devet meseci umesto dve godine. U to vreme je po zakonu bilo dozvoljeno da takvoj sednici u Vrhovnom sudu prisustvuju samo članovi uže porodice. Pošto od ovih niko nije želeo da bude prisutan, ja sam, zajedno s advokatom, hrabrim i svome poslu vičnim Vitomirom Kneževićem, jedini s prof. Đurićem otišao u Vrhovni sud. Tamo su, verovatno, mislili da sam mu sin, niko me ništa nije pitao, tako da sam bez problema ušao u zgradu suda. Sećam se da je držanje prof. Đurića bilo dostojanstveno i ponosito, pribrano i otmeno. I tada, i pre, znao je da je svojim inkriminisanim govorom pod naslovom „Smišljene smutnje“, kojim je dao pečat znamenitoj raspravi o ustavnim amandmanima koji su pripremali uništenje Jugoslavije, izrekao dalekosežnu i odgovornu reč upozorenja, reč odista proročansku, spreman da za nju podnese sve posledice i plati najskuplju cenu. Drugi su ćutali, a njegov glas istine odjeknuo je u tom muku.

Kada bi mi docnije – ne baš često – pričao o svojim zatvorskim danima u Zabeli (izdržao je kaznu do poslednjeg dana!), slušao sam netremice o onome što se jedva može i zamisliti. Bio je smešten, on, redovni profesor univerziteta, u zajedničkoj prostoriji sa pedesetak drugih robijaša, među kojima je bilo i ubica, i lopova, i svakojakih kriminalaca, ali su svi odreda prema prof. Đuriću, dobro znajući ko je on i zašto je među njima, pokazivali veliko poštovanje. On sam, opet, ophodio se prema njima kao prema sebi jednakim sapatnicima, uvažavajući ih kao ljude bez obzira na to šta su učinili i zbog čega su dopali zatvora. Kada bi izjutra oni odlazili na rad, on bi ostajao sam u toj velikoj prostoriji, čitajući književna dela i svirajući klasičnu muziku na violini. Pričao mi je da je baš u Zabeli pročitao ono što ranije nije stigao da pročita, između ostalog celog Prusta, njegov veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“. Zatvorsko vreme prof. Đurića nije, dakle, bilo izgubljeno.

Otkako je bio smešten u dom za stara lica na Bežanijskoj kosi, prof. Đurića sam redovno posećivao. Poslednji put sam ga obišao pre desetak dana. Taj će mi susret ostati u trajnom sećanju. Jer, prof. Đurić, prepoznavši me, oslovio me je po imenu i govorio mi nekoliko minuta. Govorio je o svom životu, o uspinjanju i stremljenju ka visokim ciljevima. Lice mu je bilo ozareno, obasjano naročitom svetlošću. Govorio je kao s onoga sveta, kao da je već prekoračio granicu između života i smrti. U magnovenju sam spoznao da sam (sa)slušao reči, blage i smirene, nekoga ko je prošao kroz kapiju transcendencije i ko odande spokojno govori o svom čestitom, radom ispunjenom životu koji je sav bio u službi filozofije kao najdubljeg opredeljenja i istinske strasti.