Tadić na barikadi

Pozivom političkim predstavnicima Srba sa severa Kosmeta da uklone barikade Boris Tadić je iznenadio samo one za koje je trenutak realnosti isto što i večnost.

Tačno je, Boris Tadić je govorio da su barikade i sredstvo i način da Srbi sa severa Kosmeta iskažu svoj politički stav.

Tačno je, Boris Tadić je rekao Angeli Merkel da su političke institucije Srba na severu Kosmeta jedine koje postoje i da nisu paralelne.

Tačno je, Boris Tadić je primio predsednike četiri opštine sa severa i razgovarao sa njima kao zvaničnim političkim predstavnicima oko 50.000 Srba koji žive u Kosovskoj Mitrovici, Leposaviću, Zubinom Potoku i Zvečanu.

Tadićev odgovor nemačkoj kancelarki, njegovu reč o barikadama i razgovor sa predsednicima opština doživljavao sam kao način i sredstvo da se ostvari ona politika koju je sažeo u četiri principa za Kosovo: rešenje za sever Kosova, posebne garancije za Srbe u enklavama, zaštita srpske kulturne baštine i rešenje za imovinu Srbije i Srba u pokrajini.

Složiću se da četiri principa u praksi mogu da budu ostvarena u različitim oblicima i obimu i da „rešenje za sever Kosova” može da bude i Ahtisarijev plan i Ahtisari plus i podela i neka varijanta koju sada nudi Karl Bilt...  

Ta „otvorenost” rešenja je samo posledica činjenice da ni Tadić ni predsednici četiri opštine ni Merkelova ni Kfor nisu sami u igri nego da su tek samo jedan od učesnika. Nažalost, i Merkelova i Tači su vlasniji da učine nešto i severno i južno od Ibra od predsednika Srbije – ma ko to bio i ma šta pisalo u Ustavu Srbije.

Baš zato što postoji toliko učesnika u igri konflikt na severu Kosova, kao ni ceo kosovski problem, niti mogu da budu „zamrznuti” dok Rusija i Kina ne postanu vladari sveta, niti se stvari mogu vraćati na neko pređašnje stanje, na primer pre upada jedinica „Rosu” na Jarinje i Brnjak. Izvesno je samo da svako može da koristi onoliko moći koliko ima da bi iznudio najbolje moguće rešenje za sebe. I to rade i Srbi i Albanci. To svedoči i Tadić kada kaže da je Srbija dan pre sukoba na Jagnjenici bila bliža statusu kandidata.

Ne verujem da Boris Tadić veruje da će ga poslušati predsednici opština sa severa, ali svakako je uveren da je poslao jasnu poruku.

Jedni će je tumačiti kao kršenje obećanja, promenu stava, izdaju. Drugi će je smatrati jedino mogućom zarad ostvarivanja nacionalnih i državnih interesa. Treći, da je zakasnela i da je posledica kratkovide politike. To sporenje će se nastaviti i kada niko od današnjih aktera ne bude hodao zemljom.

Izvesno je, međutim, da je Tadić još jednom preuzeo rizik na sebe bez obzira na to koliku cenu može da plati na skorim izborima.

Figurativno, Tadić je izašao na barikadu. To i jeste posao političara: da donesu odluku u najtežim trenucima, a ne da prepuste odluku narodu kada je neprijatno i neizvesno i kada će se za odluku platiti ili na mostu ili na ćupriji.