Barikade

Srbi na severu Kosmeta treba da pobede sebe. To je, naravno, najteže.

Mislim da razumem tih 50.000 ljudi. Znam da su uplašeni za svoj život. To vide i slepi, to čuju i gluvi. Ovaj strah se ne zasniva na izmišljenoj opasnosti već na stvarnim činjenicama: više od hiljadu ubijenih Srba na Kosmetu od kada je 1999. godine uspostavljen međunarodni protektorat, pogrom 17. marta 2004. godine,  zapaljene kuće povratnika...

Gledao sam u Mitrovici kako Srbi ulaze u kamione međunarodnih snaga. Ličilo je na Drugi svetski rat, na trpanje ljudi u kamione i vagone kojima su odvoženi u logore smrti. Na sreću, samo je ličilo. Stvarnost je da su ih vozili do njihovih sela, njihovih kuća. Toliko o slobodi kretanja i o bezbednosti. Ta slika je pred mojim očima uvek kada čitam i slušam predstavnike međunarodne zajednice ili Prištine, koji sada hoće na severu da uklone barikade jer one smetaju ostvarivanje prava na slobodu kretanja.

Mislim da ni Srbima na severu Kosmeta ne treba govoriti koliko je to pravo važno. Očigledno je, međutim, da je njima pravo na život važnije od slobode kretanja. Jer, njihova je logika: ako se Tačijeva policija slobodno šeta severom – životi Srba nisu sigurni. Srbi sa severa misle da su sigurni jedino ako su odvojeni od Prištine. Zato su podigli barikade, da ne dozvole da Tači instalira svoju vlast na severu.

Srbi sa severa nisu uspeli da na Jarinju i Brnjaku sve bude kao pre julskog desanta Tačijevih specijalaca. Ali su uspeli da ne bude ni kako je Tači želeo. Da li mogu više od toga? Bojim se da ne mogu.

Prvo, zato što stanje na Kosmetu ne može da se „zamrzne“, jer lako mogu da ga „odlede“ i Tačijeva policija i međunarodne snage. Upad Rosu je valjda dovoljna pokazna vežba „odmrzavanja“.

Drugo, odbijajući savete Beograda – Srbi sa severa Kosova povećavaju verovatnoću da ih „disciplinuje“ Kfor ili Rosu.

Treće, i vojni komentatori i političari u čiji patriotizam ne sumnjaju Srbi sa severa Kosmeta jasno kažu da Srbija ne može da rizikuje novi sukob sa NATO-om.

Četvrto, promeniće se emocija prema njima ako Srbija bude „kažnjena“ zbog neuklanjanja barikada. Primeri postoje, Radovan Karadžić i Milan Martić mogli bi da govore o tome.

Ne sumnjam da je Srbima sa severa Kosmeta jasno da im je bolje da žive u Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku nego da budu u izbegličkim kampovima u Šumadiji.

Ali njihov opstanak na severu zahtevaće dug i uporan rad u kome će imati i pomoć Beograda i međunarodne zajednice. Nema u tom poslu jedne bitke koja rešava sve. To će biti dugotrajna borba koja može da ima dva cilja. Jedan je, podela Kosmeta, protiv čega su SAD i EU. (Ipak, svaka ideja koja rešava neki problem može da se vrati na pregovarački sto.) I drugi, verovatniji, jeste razrada ideje koju je za ručkom Angela Merkel saopštila Tadiću pitajući ga da li je razmišljao o federalizaciji Kosmeta.

Ali Srbi sa severa da bi opstali na Kosmetu moraju da pobede sebe – da uklone barikade.