Bez pojasa za spas evra

Prilikom nedavnog susreta brazilskog ministra finansija Gida Mantege sa direktorkom MMF-a Kristin Lagard, Brazilac nije odoleo da se ne osvrne na neverovatni preokret u novom svetskom poretku:

„Ovoga puta MMF ne donosi u Brazil pare, kao što je to bilo nekad. Obrnuto, MMF traži od Brazila pozajmicu, a ja više volim da odobravam kredite nego da budem dužnik”. 

Lagardova je uzvratila komplimentom, hvaleći „snalažljivu pribranost” ekonomske politike u Brazilu. 

Po njenom mišljenju, uspeh Brazila počiva na držanju inflacije pod relativnom kontrolom, razumnoj toleranciji kursa domaće valute u odnosu na stranu, i, više od svega, na fiskalnoj disciplini i odgovornosti, za razliku od „rasipničkih navika južnih Evropljana”.

Ako sve to tako dobro zna, zašto je dojučerašnja francuska ministarka dozvolila da njena zemlja dođe do ovakve alarmantne situacije. Decenijama su MMF, Svetska banka i druge međunarodne finansijske institucije, uz podršku razvijenih zapadnih zemalja, autoritarno pridikovale zemljama u razvoju. Sada od njih traže spas.

Američki nobelovac Pol Krugman ne slaže se ni sa Lagardovom kad kritikuje troškarenje, niti veruje da je duo „Merkozi” našao pravi spasilački pojas za evro, koji se ljulja na palubi Titanika.

U tekstu u „Njujork tajmsu” on se suprotstavlja tezi o daljnem stezanju kaiša kao jedinoj slamčici za spas davljeničkog evra: „Iako evropski lideri nastavljaju da krive suvišno trošenje u zaduženim nacijama, problem Evrope kao celine je u stvari skoro obrnut: suviše mala potrošnja. A napori da se stvari dovedu u red, tako što se zahtevaju još oštrije mere štednje, samo su pogoršale ionako lošu situaciju”, piše Krugman u nedavnoj kolumni pod naslovom „Ubijanje evra”.

„Uključite TV i sigurno ćete naći stručnjake koji poručuju da će Amerika proći kao Grčka ukoliko ne prestane sa rasipništvom.” Krugman tvrdi da oni nisu u pravu. Ukoliko nastavi da reže kupovnu moć, Amerika bi mogla da završi kao Evropa. Umesto toga, predlaže nobelovac, cene na severu Evrope bi morale da se povećaju, a to bi dovelo do inflacije u celoj evrozoni.

Centralna evropska banka se „morbidno opsesivno” bori protiv inflacije kao „slatkog otrova” koji vodi pacijenta u smrt. Bez inflacije, u kombinaciji sa surovim merama štednje, prezaduženim nacijama neizvodljivo je da izađu iz dužničke mišolovke. Po mišljenju Krugmana, to bi moglo da dovede do opšteg finansijskog kolapsa.

I Britanci su zbunjeni, iako nemaju evro. Da li da nastave da troše, što je, ne tako davno, Gordon Braun nazvao patriotskom dužnošću, ili da se stisnu poput Nemaca i svaki peni ubacuju u kasicu prasicu? Niko ne zna odgovor na ovo pitanje, tvrdi iskusni novinar Džon Kempfner u „Indipendentu”.

U međuvremenu, poverenje u evro se topi. Izlazak iz evrozone nije rešenje. Ali, za svaki slučaj, u oktobru je iz pera uglednog profesora ekonomije Erika Dora sa Katoličkog univerziteta u Lilu izašla naučna publikacija koju danas naširoko citiraju.

„Vodič za napuštanje evra” bavi se opisom i redosledom koraka ukoliko se pojedine zemlje odluče da napuste evrozonu, bez određivanja autora da li je ovakav potez isplativ ili poguban.

Sama procedura trajala bi jako dugo, a opet bi „secesionistička zemlja” bila preplavljena masom tužbi, što pred nacionalnim što pred međunarodnim sudovima, na koje bi godinama morala da odgovara, tvrdi Erik Dor.

Evropski lideri ne vole da se o ovakvim scenarijima uopšte govori, a kamoli da se prave javni planovi u slučaju evropotonuća. Ipak, iz pojedinih finansijskih krugova, kako tvrde francuski dnevnici, procurilo je da veće multinacionalne kompanije i banke imaju plan i za takav krah.

Citira se jedan francuski bankar koji kaže da „Evropa mora da ostane ovakva kakva je po bilo koju cenu”, iako američki stručnjaci smatraju da je krah evra vrlo moguć.

Pojedini uticajni biznismeni iz Italije, Francuske i Španije rekli su „Fajnenšel tajmsu” da očekuju velike turbulencije, ali da je od bilo kog nepovoljnog toka još mnogo opasnije ako o tome počne otvoreno da se govori.

Umesto toga, megakorporacije vrlo rado primaju porudžbine, a plaćanje u češkim ili švedskim krunama je, kažu, dobrodošlo.