Kazan do kazana

Novi Pazar – U podgolijskom selu Tušimlja u zaseoku Mutavdžići naređale se jedna do druge tri „vesele mašine“. Šljiva rodila kao retko kada, kace pune džibre, biće rakije i za veselja i za ne daj bože...

U desetak kuća Mutavdžića ostalo tek desetak starih duša. Mlađi se rasuli po svetu. Braća Novica i Milivoje Mutavdžić došli kod roditelja iz Pančeva. Godišnji odmor im prošao u kupljenju šljiva. I Miodrag Mutavdžić došao iz Pančeva istim poslom. Dragan sa porodicom živi u Smederevu. Kad ima šta da se radi u Tušimlji, iz kuće u kojoj je rođen, a u kojoj sada niko ne živi, vidi se dim.

Poslednje jesenje dane pre nego što kiša i sneg vrletni put do Tušimlje učine neprohodnim, Mutavdžići grabe da ispeku što više „mučenice“, poređali i založili kazane jedan do drugoga. Svaki prolaznik kroz selo obavezan je da svrati, čestita rad i stručno oceni čija je šljivovica najbolja.

Sad skoro svaka kuća ima svoj kazan. A Zoran Saramandić, komšija Mutavdžića, seća se kada je njegov otac Rade pre četrdesetak godina prvi u selu kupio kazan, metalni, tada su ga zvali mašinski. Pre toga su se koristili drveni, „lepnjaci“. – Taj kazan je opsluživao čitavo selo, prevožen je od kuće do kuće i vlasniku „zarađivao“ svojevrsnu rentu, kazansku, kako se zvala – seća se Zoran. Sad njegov kazan peče uglavnom samo njegovu rakiju i nekoliko bližih komšija.

Odozgo od Golije gomilaju se oblaci. Mutavdžići veruju da će kace sa džibrom stići da isprazne, a pune balone sa rakijom da odvezu tamo gde će novim komšijama da se hvale „kao grom“ prepečenicom iz rodnog kraja.