Kазан до казана

Нови Пазар – У подголијском селу Тушимља у засеоку Мутавџићи наређале се једна до друге три „веселе машине“. Шљива родила као ретко када, каце пуне џибре, биће ракије и за весеља и за не дај боже...

У десетак кућа Мутавџића остало тек десетак старих душа. Млађи се расули по свету. Браћа Новица и Миливоје Мутавџић дошли код родитеља из Панчева. Годишњи одмор им прошао у купљењу шљива. И Миодраг Мутавџић дошао из Панчева истим послом. Драган са породицом живи у Смедереву. Кад има шта да се ради у Тушимљи, из куће у којој је рођен, а у којој сада нико не живи, види се дим.

Последње јесење дане пре него што киша и снег врлетни пут до Тушимље учине непроходним, Мутавџићи грабе да испеку што више „мученице“, поређали и заложили казане један до другога. Сваки пролазник кроз село обавезан је да сврати, честита рад и стручно оцени чија је шљивовица најбоља.

Сад скоро свака кућа има свој казан. А Зоран Сарамандић, комшија Мутавџића, сећа се када је његов отац Раде пре четрдесетак година први у селу купио казан, метални, тада су га звали машински. Пре тога су се користили дрвени, „лепњаци“. – Тај казан је опслуживао читаво село, превожен је од куће до куће и власнику „зарађивао“ својеврсну ренту, казанску, како се звала – сећа се Зоран. Сад његов казан пече углавном само његову ракију и неколико ближих комшија.

Одозго од Голије гомилају се облаци. Мутавџићи верују да ће каце са џибром стићи да испразне, а пуне балоне са ракијом да одвезу тамо где ће новим комшијама да се хвале „као гром“ препеченицом из родног краја.