Premijer kratkih rečenica

Do pre koju godinu nepoznat široj javnosti, nije masovik, nema onu magnetnu privlačnost za mase, pa nije u političkom smislu ni popularan u narodu. Barem ne još. Ne zamara okolinu govorancijama – govori kratkim rečenicama, jezgrovito i jasno, direktno u lice i odmah o temi.

Ali odjednom preokret: u postizbornoj noći, odmah posle saopštavanja izbornih rezultata, prijatno je iznenadio najširu javnost nadahnutim govorom, bez trijumfalizma, koji je tekao kao osvežavajuća reka, pogotovo posle čangrizavog obraćanja javnosti poražene čelnice HDZ-a koja nije smogla snage ni da uljudno čestita pobednicima, već je, optužujući druge, tražila opravdanje za svoj poraz. U predizbornoj kampanji insistirao je na terminu „politički konkurenti”, a ne „protivnici” ili pogotovo „neprijatelji”.

Zoran Milanović, novi premijer Hrvatske, brzinom meteora je zasijao na političkom nebu Hrvatske: posle povlačenja Račana zbog teške bolesti (i ubrzo smrti) polovinom 2007. ubedljivo je pobedio na izborima za novog predsednika SDP-a, a već posle tri godine koalicija koju je oformio s još tri stranke nadmoćno je na izborima pobedila istrošeni HDZ i on dolazi na čelo vlade RH.

Rođen je 1966. godine u Zagrebu, u hrvatskoj porodici partizanskih korena iz Sinjske krajine, tu je završio i Pravni fakultet kao odličan student (dobitnik rektorove nagrade), zaposlio se prvo u Trgovačkom sudu, a zatim 1993. (navodno na preporuku svog profesora Ivana Šimonovića, koji je sada pomoćnik generalnog sekretara UN) u Ministarstvu spoljnih poslova, kod tadašnjeg pomoćnika ministra Ive Sanadera.

U Ministarstvu brzo napreduje: već 1994. odlazi u mirovnu misiju Oebsa u Azerbejdžan, a 1996. je savetnik u hrvatskoj misiji pri EU i NATO u Briselu. Dve godine kasnije tamo završava i postdiplomske studije prava EU. Govori francuski, engleski i ruski. Izjašnjava se kao ateista. Oženjen je i sa Sanjom ima dva sina.

Po povratku u Zagreb, 1999. se sam učlanio u SDP. Do tada nije bio član nijedne stranke. Iduće godine SDP pobeđuje na izborima i Milanoviću je poverena komunikacija s NATO-om, a tri godine kasnije postaje pomoćnik ministra spoljnih poslova. Posle gubitka izbora radi u glavnim organima SDP-a, gde je brzo stigao do vrha. Sam se kandidovao za predsednika SDP-a, ali postoji uverenje da ga je za to „predodredio” Ivica Račan u tekstu svoje ostavke u kojoj govori o „novim snagama” u stranci.

Na tom putu do vrha trpeo je i prebrodio mnoga osporavanja i napade, sve do prebrojavanja krvnih zrnaca. Čim se kandidovao za čelnika SDP-a pojavili su se glasovi da je navodno Srbin, što je u to vreme (a kod znatnog dela još) bila teška politička optužba. Ponovilo se to i nedavno usred Hrvatskog sabora kada je to javno izneo jedan zastupnik HDZ-a.

Pobedu na izborima dočekao je bez euforije i trezveno. Među prvim izjavama najavio je da će na međunarodnom planu „prvo otići u posetu BiH i Srbiji”, a u tom pogledu njegova politika i nastojanja će po svemu sudeći biti u okvirima onog što smo već videli kod predsednika RH Ive Josipovića.

„Vladajući HDZ je pokazao zaprepašćujući nivo neodgovornosti, pohlepe i samoživosti. Najgore je što kod ljudi prepoznajem očaj, a kod onih koji nas podržavaju možda i neka nerealna očekivanja. To je najveći teret koji trenutno osećam”, rekao je uoči izbora.