Gde si, cavo, nema te, kao da mi pare duguješ

– Ovde nije, ni ovde nije, u kojoj je od ove tri...

Šibicari su posebna kasta sitnih prevaranata koja obitava širom sveta. Provode život varajući lakoverne s tri kutije šibica i jednom kuglicom od celofana. Njihovo ime postalo je sinonim za sve vrste providnih prevara, pa i političkih.

Klasični šibicari nekad su odlično uspevali na Dorćolu. Bilo ih je i na Čuburi, Zvezdari, Voždovcu, u Zemunu, Surčinu, možda i u vašem kraju. Oni i danas naivnim prolaznicima prodaju prastari štos.

Šibicarenje je rupa u koju bacaš pare, igra u kojoj nemaš šansu da pobediš. Mogu samo da te malčice puste, da bi te navukli. Obično varaju u grupama od 4 do 6 osoba. Šibicarski kolovođa diriguje pomoćnicima koji kod zainteresovanih prolaznika treba da stvore privid sreće.

Ovi prodavci magle to su shvatili mnogo pre raznih Jezdi i Dafina da se ljudi najlakše odvajaju od stečenih para onda kad veruju da će im to doneti laku dobit. Dok gubitnici shvate da šibicarenje nije kocka već obična prevara, vaćaroši su već takve cave (ovce ili žrtve) izbrisali iz memorije.

Stariji Dorćolci dobro pamte šibicare iz kraja koji su uglavnom ordinirali na Kalemegdanu i na Štajgi, u Sremskoj i Kameničkoj, po pijacama i vozovima. Najpoznatiji među njima – Dulke, Ćaza, Nevra, Kurilo, Slina, Cisko, Kreza... –  sastajali su se u „Bilijar-klubu” u Dušanovoj, u kafiću „Arkada” u Jovanovoj ili kod „Zmajka” na Bajloniju i pravili planove za nove prevare.

Gledao sam ih kako podstiču pohlepu i gramzivost kod naivnih prolaznika i kako mame kalemegdanske šetače. Kao što neko ima dar za slikarstvo ili muziku, oni poseduju talenat za prevaru i pretvaranje. Pa ni u politici, tvrde, ne možeš uspeti ako se ne pretvaraš.

Kad pronađeš neku naivčinu i kad osetiš da mu je proradila pohlepa, prestani s pričom, jer možeš da lupiš nešto što će ga odvratiti u poslednji čas, otkrivaju šibicari.

Imali su oni i svoje zlatno vreme, osamdesetih u Monci, na trkama „formule 1”, odakle su dolazili s kesama para koje su trošili nemilice. Bio sam na splavu kod Ace Ade kada je šarmantni, ali često neuračunljivi dorćolski kavaljer Cisko krenuo da kiti muzičare pa nije umeo da se zaustavi. Tada je, bukvalno, natrpao parama ceo jedan kontrabas.

Dorćolski šibicari priznaju da su ološ, bagra i antijunaci iz polusveta. Često pokušavaju i da opelješe jedni druge. Iako im je savršeno jasno da će, ako budu provaljeni, neko od njih završiti karijeru na asfaltu, zauvek.

Tako je davno skončao i Maki Baron. Bio je legendarni dorćolski prevarant, vaćaroš i podvaladžija koji nije mešao šibice, već je navlačio žrtve.

Rečit, bistar i duhovit čovečuljak hitrih pokreta, u izlizanom sivom odelu, s novinama u džepu, s crnom trakom preko revera i s drečavom kravatom ogromnog čvora, bio je prevarantska čigra.

Uživao je da se lažno predstavlja kao vanbračni unuk Josipa Broza. Izmišljao je da ga uhode Vatikan, Kominterna, CIA, KGB, Mosad, Udba... i znao napamet čitava poglavlja romana „Kockar” Dostojevskog. Jednom mi je priznao da je enciklopedijsko znanje stekao rešavanjem ukrštenih reči i redovnim čitanjem „Politikine” rubrike „Da li znate?”.

„Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski, pa da malo radim i sa strancima”, zavitlavao se Maki. Osvajao je ljude u roku od pet minuta, profesorskom rečitošću i mangupskim šarmom.

Dorćolci su ga voleli jer ih je ludo zabavljao i zasmejavao do suza. Džej Ramadanovski mu se divio, Isa Lero Džamba ga štitio, Moka Slavnić vodio na turneje kao maskotu, dok je Bori Todoroviću godinama bio model za filmske uloge prevaranata. Na virtuoznim prevarama zavideo mu je i Meca Šejn, najmaštovitiji beogradski valjator lažnog zlata i ostalog škarta.

Maki je upamćen kao najnamazaniji šibicar, antiheroj ulice i izazivač zlehude sudbine. Posle jednog koškanja zbog varanja na barbutu, pao je nasred Višnjićeve i udario glavom o ivicu trotoara. Od tada Maki Baron šibicari samo tamo gore, čekajući lakoverne na vratima raja.

„Gde si, cavo, nema te, kao da mi pare duguješ”, govorio je Maki, teatralno, i delio pokroviteljske savete u stilu: „Nikad ne veruj onima koji nose lažni ’roleks’.”

Dorćol je, nažalost, odavno postao replika Novog Beograda, a dorćolski šibicari su omatorela fela na izdisaju. Ali, nova generacija napucanih vaćaroša stasala je na beogradskoj periferiji, uglavnom u oblasti Ča-ča-ča (Ovča, Borča, Krnjača...). Danas su to uglavnom ulična čudovišta, hijene i šakali koji bi opelješili i rođenu majku.

Nedavno sam ih video na Kalemegdanu kako čerupaju zabludele turiste iz provincije koji su krenuli da vide belog tigra u Zoološkom vrtu. I nikako nisu mogli da shvate da ne postoje dobročinitelji koji dele novac prolaznicima.

A šibicari su, naravno – večni, baš kao pohlepa, naivnost i lakovernost.

– Ovde nije, ni ovde nije, u kojoj je od ove tri...