Heraklita nema ko da demantuje

Svima je moglo da bude jasno: "Politikin" oglas sa sloganom "Sve se menja" pojavio se na kraju jednogodišnje kampanje postepenog menjanja grafičkog izgleda lista, kao njen epilog. Glavna, i za čitaoce najproblematičnija promena loga, naslovne strane i fonta, već je bila obavljena i uredništvo je moglo da odahne – sve je prošlo dobro. Zato je gest naknadnog "tešenja" onih koje je ova promena eventualno zabolela, bio samo još jedan znak pažnje, poštovanja i zahvalnosti vernim čitaocima. No kreativni tim koji je osmislio oglas otišao je korak dalje od pukog "sve se menja", pa, eto, i izgled "Politike".

O čemu je reč čitalac je mogao da shvati već u sledećem broju. Slogan je bio samo potpis ispod fotografija (po pravilu u paru) koje su glavni sadržaj i nosilac poruke, a prikazuju i "porede" ikone iz prošlosti – i sadašnjosti: damu obučenu po modi s početka prošlog veka – i modernu poslovnu ženu koja u žurbi popravlja šav na čarapi; petokraku zvezdu – i badnjak; kukuruz purenjak – i vrećicu sa kokicama; staru zgradu ce-ka – i, posle bombardovanja – moderno zdanje bleštavo osvetljenog biznis-centra... I tako redom.

Izgledalo je da nema ničega posebno provokativnog u ovoj igri na koju oglašivači pozivaju čitaoce. Ni sam reklamni postupak nije bio naročita marketinška novotarija (sličan je tizeru, eng. teaser, samo što za razliku od pravog tizera konzumenta ne mami konkretnom nagradom; jedina nagrada je – zadovoljstvo od učešća u igri, od pripadanja grupi koja u igri učestvuje i igru razume). Ipak, nekoliko dana od početka izlaženja ove serije pojavio se preko cele strane "Politike" veliki oglas sa potpuno oprečnom porukom: "Ništa se ne menja"! Iznad ovog potpisa – slogana dve su fotografije: na prvoj, trojica ministara "tehničke vlade Srbije"; na drugoj, tri slična lika (u negativu) u skoro identičnim pozama. I tri aktuelna reprezenta Koštuničinog režima i spodobe iz prošlosti (miloševićevske?) u smešnim su pozama: nalakćeni, izobličenih lica od mešavine umora i dosade, tupih pogleda, zagledani – u ništa. Otkud ovakav zaokret, mogao je da pomisli čitalac "Politike"? I to usred reklamne kampanje, kad smo tek stigli do poruke "Sve se menja – pa i ’zezalice’" (umesto purenjaka, vrećica kokica)? Zašto je i u ovu simpatičnu igru morala da se umeša politika? Jer politika je bila u drugom planu – čak i u oglasu sa fotografijom Josipa Broza na prvoj strani "Politike" iz 1980. sa naslovom "Umro je naš voljeni predsednik". A u poruci "Ništa se ne menja" nema ničeg osim politike: ništa se ne menja, sporazuma o novoj vladi nema, tehnička vlada ne odlazi, nema izgleda da uspeju pregovori DS i DSS... – Oglašivač: nedeljnik "Vreme".

Koji je povod za ovaj demanti? I šta se demantuje? Da se sve menja? Da čovek ne može dvaput zagaziti u istu reku? To je pre dva milenijuma rekao Heraklit. Promene! doseća se čitalac – na njih ovaj oglas ukazuje. I podele: na one koji su za promene i one koji su protiv njih; one koji su za modernu Srbiju i one koji su ili za kontinuitet sa "sporošću", "neobaveštenošću" vladajućeg režima, za Evropu ili izolaciju itd. Nema igre, nema opuštanja, nema mesta strpljenju. Promene nisu reč za igru i šalu; uz tu reč treba da se stoji mirno, ili u čučnju sprintera... Jer one neće nikoga da zaobiđu i poštede.

Stari čitalac "Politike" (njena ciljna grupa, rekli bi ovi iz "Vremena"), profesor u penziji, skreće pogled sa oglasa i ugleda na nogama svoje stare papuče. Još malo pa će se raspasti. Odavno je trebalo da ih baci. Nešto ga uporno sprečava u tome; obično sujeverje: u njima je napisao svoje glavne radove. A pisao je o pojmu promene; o holandskom istoričaru Huizingi, o tome da se epohe ne smenjuju po naređenju i po kratkom postupku, nego svoje sisteme vrednosti prelivaju jedna u drugu. Pisao je o Dositeju i njegovom povratku iz sveta u "obajatelni" Beograd i "ljubimu" Srbiju; o njegovom strpljenju da objašnjava i ohrabruje zavađene kneževe. Strpljenje kojim je "Politika" prilazila čitaocima menjajući grafički izgled podsetilo ga je na naše ljude koji su po povratku sa velikih škola u Beču ili Gracu strpljivo objašnjavali prostom puku po vojvođanskim i srbijanskim varošicama da ne treba da se plaše novog i boljeg... Nisu pretili kao ovi sada, nego prosvećivali narod. Setio se i sadašnjeg običnog sveta – izbeglica, interno raseljenih, nezaposlenih, formalno zaposlenih, prestarelih i inih, kojima reč "promene" nije sveta: neki su promenili zavičaj, drugi ostali bez posla, oterani u penziju, izgubili imovinu, već glasali za promene... Možda bi današnji reformatori i požurivači mogli da se sete da se lepi uvezeni termini – vizija, strategija, ciljna grupa i sl. primenjuju na živim ljudima. A oni znaju da nije tačno da se ništa ne menja. Sve se menja, pa i strpljenje ciljne grupe da bez razmišljanja veruje u obećanja.

Dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu