Predizborni izazovi briselskog „ne“

Kakve su posledice izostanka pozitivne odluke Saveta ministara EU po pitanju kandidature na rejting vodećih stranaka u Srbiji?

Od trenutka kada je postala ključni ili jedan od glavnih protagonista vlasti, DS nije bila u komplikovanijoj poziciji. Izostanak kandidature i realno i simbolički označava kraj politike „i Kosovo i EU“. Priča o odvojenim procesima politički je prevladana čvrstim stavom Berlina.

Nevolje na spoljnom planu pretočene su u nevolje na unutrašnjem planu. Glavni argument opstanka sadašnje vlade vezivan je za dobijanje statusa kandidata. Bez kandidature, aktuelna vlast ostaje bez važnog razloga svog postojanja, gubeći kredibilitet pred pristalicama i manevarski prostor u polemici s konkurencijom.

Pre tri i po godine, formula „i Kosovo i Evropa“ omogućila je podjednak uticaj na evroreforski i nacionalno usmeren deo biračkog tela. U aktuelnom trenutku, neuspeh na spoljnopolitičkom planu uzdrmaće poverenje evroreformskih birača u DS. Gubitak poverenja dovešće do njihovog izbornog pasiviziranja ili prelaska u korpus glasača koalicije „Preokret“. S druge strane, minimalizacija stranačke uloge snažno patriotski senzibilisanog ministra spoljnih poslova već izaziva sumnju kod nacionalno obojenih pristalica DS-a.

Pozicija vladajuće partije utoliko je komplikovanija imajući u vidu da je EU ostavila svega dva i po meseca za rešavanje stanja na terenu i za postizanje političkih sporazuma čiji je karakter u velikoj meri suprotan preovlađujućim stavovima u javnom mnjenju.

Nagli preokreti u državnoj politici nisu česti, a prava su retkost u predizbornim kampanjama. Stoga je za očekivati da će DS nastaviti u ritmu istih političkih melodija, uz prateću neizvesnost političkog uspeha po pitanju sticanja statusa kandidata u martu 2012. Na paradoksalan način, povoljna okolnost za DS predstavlja pad podrške evropskim integracijama u biračkom telu, kao i saznanje da većinu građana znatno više okupiraju egzistencijalni problemi. No, kako bilans u pogledu standarda i privredne aktivnosti nije za pohvalu, najveća stranka vladajuće koalicije očekivano će imati problem u formiranju uverljive predizborne platforme.

Po nekom nepisanom pravilu, teškoće i neuspesi vlasti uvek „rade u korist“ opozicije. Ovo pravilo posebno važi za SNS koji je svoj rejting uspešno gradio na političkim lutanjima i greškama DS-a i ostatka vladajuće koalicije. Razumno je pretpostaviti i da će briselsko „ne“ kod dela birača učvrstiti identifikaciju sa SNS-om kao strankom koja ima ozbiljne namere da predvodi državu u narednom periodu. Međutim, u kritičnim situacijama ozbiljna politička pitanja, poput Kosova i EU, zahtevaju i konkretne odgovore. U tom smislu će i konkretizacija isuviše načelne državne politike biti najveći izazov za SNS. Jer, prenošenje tereta odgovornosti na stranke vlasti jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov za sticanje poverenja i autoriteta kako među biračima, tako i među političkim konkurentima.

Briselsko ,,ne“ kandidaturi Srbije pojačaće i pozicije nacionalističkih stranaka. Saga o nepravednom Zapadu, upotpunjena metaforom o „Kosovu kao najskupljoj srpskoj reči“, princip „neralnosti kao mere za Kosovo“ te arsenal panslovenskih geopolitičkih mistifikacija i antizapadnjačkih predrasuda, dobiće snažnu legitimaciju u aktuelnom političkom trenutku, posebno u kontekstu predizborne kampanje, u momentu kada je evropski projekat u radikalnoj krizi. Uspeh stranaka, poput DSS-a i SRS-a zavisiće od njihove sposobnosti da se medijski predstave u povoljnoj duhovno-političkoj situaciji. S tim što je briselsko „ne“ očigledno prebrinulo brige oko cenzusa SRS-a i DSS-a. Za njih, u zavisnosti od dalje sudbine evropskog puta, dostižan postaje i dvocifren rezulat.

Kriza rezulata u evropskim poslovima DS-om predvođene vladajuće koalicije otvara, međutim, i prostor za rast rejtinga LDP-a. Skupštinska podrška evroreformskim zakonima aktuelne vlade legitimisala je transformaciju LDP-a od političke avangarde snažnog moralnog naboja ka pragmatičnoj stranci. U prilog povećanju verovatnoće dobrog rezulata LDP-a, govori i činjenica da još uvek postoji polovična podrška građanstva članstvu Srbije u EU. A dobro vođen „lov na duše glasača“, tj. kampanja, nikada nije bila problem za ovu ambicioznu partiju.

S onu stranu predizbornih, tačnije javnomnjenjskih zapleta, najveći deo srpske političke elite, a sa njom i biračkog tela, nije spreman da prihvati političku cenu evrointegracija koja se dovodi u vezi sa daljim statusom Kosova. Upravo zato političke poruke obiluju neodređenostima i kontradiktornostima, a rezultat na planu približavanja EU i trajne zaštite nacionalnih interesa izostaje. Možda i zato što niko nije konsekvetno prihvatio izreku mudrog Bena Frenlina: „Ne možete uvek činiti isto, a očekivati drugačije ishode“.

Politički analitičar