Od kuknjave nema ništa

Danas ćete teško naći pozorišnu kuću koja će reditelju koji tek treba da diplomira, ili je na pragu profesionalne karijere, omogućiti da režira neku predstavu. To je gotovo nemoguće. Zato su mladi ljudi prinuđeni da idu u poluprofesionalne trupe, ili da se sami snalaze za produkcije. Tekstovi koje nudimo stoje po fiokama. Ako se baš neko i seti da ih pogleda, smatra se uspehom, kaže mlada rediteljka Stanislava Staša Koprivica, koja je nedavno potpisala svoju desetu pozorišnu predstavu.

Reč je o lutkarskoj predstavi „Cvrčak i mrav”, autora Milene Depolo, čija premijera je izvedena na sceni pozorišta lutaka „Pinokio” u Zemunu. Dizajn lutaka i scenografiju uradila je Ivana Vasić, a muziku Srđan Marković. Igraju: Zorana Milošaković-Tasić, Goran Popović i Zoran Todorović.

– Neverovatno izazovan zadatak, teži nego što bi se moglo očekivati.

Ljudi se u našoj zemlji odnose prema lutkarskim predstavama po principu – to ćemo brzo da odradimo. Ipak, to je velika zabluda, jer je u pitanju mnogo komplikovaniji zadatak. U ovom slučaju imate i glumca i lutku kao medijatore. Studente režije na akademiji gotovo da i ne uče ovakvom poslu. Lutke se pominju vrlo retko, niko se njima ne bavi, što je velika šteta, jer to jeste zanimljiv proces za svakog reditelja – objašnjava umetnica.

Staša Koprivica diplomirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2007. godine, sa visokom ocenom u klasi profesorke Ivane Vujić. Kao student je dobila nagradu „Dr Hugo Klajn” za najboljeg studenta režije. Iza nje su postavke predstava: „Mandragola” u pozorištu „Boško Buha”, „U pola cene” i „Ne igraj na Engleze” u BDP-u, operu „Dnevnik Ane Frank” u „Madlenijanumu” i druge. Ipak, kaže, mogla bi da radi i mnogo više.

– Rediteljski posao je neverovatno neizvestan. Na režiju nove predstave čeka se po nekoliko meseci, pa i godina, ali od kuknjave nema ništa. Pravo rešenje je pronaći dobre saradnike, dobru ekipu i sam pokrenuti inicijativu. Prošlo je vreme kada vas neko pozove iz pozorišnih kuća i predloži vam saradnju. Zato radimo poslove sa strane. U tome ne vidim ništa loše. Radimo reklame, serije, putujemo u pozorišta van Beograda. Prošle godine, recimo, radila sam u Hercegnovskom pozorištu predstavu „Noć četiri mjeseca”. Naišla sam na zanimljivo iskustvo i videla kako pozorišni princip funkcioniše van beogradskih krugova – kaže rediteljka i napominje:

– Beogradska pozorišna scena je skučena. Sve se svelo na nekoliko autora, koji su nesporno dobri, ali... To je kao da, recimo, iz dana u dan jedete pljeskavicu ili picu. Bez obzira na odličan ukus i kvalitet, brzo će vam dosaditi.

Mlada Staša Koprivica je, reklo bi se, svestrani umetnik. Zrači optimizmom i borbenošću. Voli da radi savremene srpske autore, ali bi se rado uhvatila u koštac i sa klasikom. Doktorske studije filmske i televizijske režije na FDU-u pohađa kod profesora Darka Bajića.

– Planiram da pokrenem projekat u okviru pomenutih doktorskih studija. To je nešto što bih sama i producirala, a to je veb-serija koja bi išla direktno na Internet. Reč je o seriji koju bi svako   mogao da gleda, a meni pruža priliku da se bavim temama kojima možda ne bih mogla u pozorištu, odnosno, nudi izuzetnu vrstu autorske slobode – tvrdi sagovornica „Politike”.

Neumornu junakinju naše priče Stašu Koprivicu pamtimo i kao Tiću iz filma „Šejtanov ratnik”, ali i kao aktuelnu pevačicu ženskog benda „Fandango”.

– Najpre sam snimala prateće vokale. Onda smo sasvim spontano došli na ideju da osnujemo trupu i, za divno čudo, lepo nam je krenulo. Počele smo da gostujemo na festivalima, da osvajamo nagrade. Na taj način upoznala sam celu Srbiju iz „muzičke perspektive”, koja je jako zanimljiva, a to je još jedno dobro iskustvo za reditelja.