Од кукњаве нема ништа

Данас ћете тешко наћи позоришну кућу која ће редитељу који тек треба да дипломира, или је на прагу професионалне каријере, омогућити да режира неку представу. То је готово немогуће. Зато су млади људи принуђени да иду у полупрофесионалне трупе, или да се сами сналазе за продукције. Текстови које нудимо стоје по фиокама. Ако се баш неко и сети да их погледа, сматра се успехом, каже млада редитељка Станислава Сташа Копривица, која је недавно потписала своју десету позоришну представу.

Реч је о луткарској представи „Цврчак и мрав”, аутора Милене Деполо, чија премијера је изведена на сцени позоришта лутака „Пинокио” у Земуну. Дизајн лутака и сценографију урадила је Ивана Васић, а музику Срђан Марковић. Играју: Зорана Милошаковић-Тасић, Горан Поповић и Зоран Тодоровић.

– Невероватно изазован задатак, тежи него што би се могло очекивати.

Људи се у нашој земљи односе према луткарским представама по принципу – то ћемо брзо да одрадимо. Ипак, то је велика заблуда, јер је у питању много компликованији задатак. У овом случају имате и глумца и лутку као медијаторе. Студенте режије на академији готово да и не уче оваквом послу. Лутке се помињу врло ретко, нико се њима не бави, што је велика штета, јер то јесте занимљив процес за сваког редитеља – објашњава уметница.

Сташа Копривица дипломирала је режију на Факултету драмских уметности у Београду 2007. године, са високом оценом у класи професорке Иване Вујић. Као студент је добила награду „Др Хуго Клајн” за најбољег студента режије. Иза ње су поставке представа: „Мандрагола” у позоришту „Бошко Буха”, „У пола цене” и „Не играј на Енглезе” у БДП-у, оперу „Дневник Ане Франк” у „Мадленијануму” и друге. Ипак, каже, могла би да ради и много више.

– Редитељски посао је невероватно неизвестан. На режију нове представе чека се по неколико месеци, па и година, али од кукњаве нема ништа. Право решење је пронаћи добре сараднике, добру екипу и сам покренути иницијативу. Прошло је време када вас неко позове из позоришних кућа и предложи вам сарадњу. Зато радимо послове са стране. У томе не видим ништа лоше. Радимо рекламе, серије, путујемо у позоришта ван Београда. Прошле године, рецимо, радила сам у Херцегновском позоришту представу „Ноћ четири мјесеца”. Наишла сам на занимљиво искуство и видела како позоришни принцип функционише ван београдских кругова – каже редитељка и напомиње:

– Београдска позоришна сцена је скучена. Све се свело на неколико аутора, који су неспорно добри, али... To je као да, рецимо, из дана у дан једете пљескавицу или пицу. Без обзира на одличан укус и квалитет, брзо ће вам досадити.

Млада Сташа Копривица је, рекло би се, свестрани уметник. Зрачи оптимизмом и борбеношћу. Воли да ради савремене српске ауторе, али би се радо ухватила у коштац и са класиком. Докторске студије филмске и телевизијске режије на ФДУ-у похађа код професора Дарка Бајића.

– Планирам да покренем пројекат у оквиру поменутих докторских студија. То је нешто што бих сама и продуцирала, а то је веб-серија која би ишла директно на Интернет. Реч је о серији коју би свако   могао да гледа, а мени пружа прилику да се бавим темама којима можда не бих могла у позоришту, односно, нуди изузетну врсту ауторске слободе – тврди саговорница „Политике”.

Неуморну јунакињу наше приче Сташу Копривицу памтимо и као Тићу из филма „Шејтанов ратник”, али и као актуелну певачицу женског бенда „Fandango”.

– Најпре сам снимала пратеће вокале. Онда смо сасвим спонтано дошли на идеју да оснујемо трупу и, за дивно чудо, лепо нам је кренуло. Почеле смо да гостујемо на фестивалима, да освајамо награде. На тај начин упознала сам целу Србију из „музичке перспективе”, која је јако занимљива, а то је још једно добро искуство за редитеља.