Bu­di­stič­ki hram za le­pu Sla­vi­cu

Dra­ma „Po­što pa­šte­ta?” pra­ti pri­ču o ži­vo­tu me­sa­ra Sto­ja­na u bo­san­skom se­lu Ma­gla­ja­ne, a on svo­ju me­sa­ru pre­tva­ra u hram ko­ji gra­di za ma­ne­ken­ku Sla­vi­cu Ra­dić, ka­sni­je Eklston, ko­ju je sa­mo jed­nom sreo u ži­vo­tu. Na Sto­ja­na je taj su­sret osta­vio ve­li­ki uti­sak i od ta­da po­ku­ša­va da do­seg­ne ve­li­ki ide­al lju­ba­vi ta­ko što će za le­pu Sla­vi­cu iz­gra­di­ti hram i pod­sta­ći je da se vra­ti u rod­ne Ma­gla­ja­ne. U dra­mi se su­o­ča­va­mo s ap­sur­dom da Sto­jan gra­di bu­di­stič­ki hram u Ma­gla­ja­ni­ma i po­red to­ga što po­me­nu­ti scen­ski ju­nak ne zna ni­šta o bu­di­zmu, ni­ti o Ja­pa­nu, u ko­ji Sla­vi­ca od­la­zi za­rad ka­ri­je­re ...

Re­di­telj­ka Sne­ža­na Tri­šić ovim re­či­ma na­ja­vi­la je za „Po­li­ti­ku” svo­ju no­vu pred­sta­vu „Po­što pa­šte­ta?” po tek­stu mla­de autor­ke Ta­nje Šlji­var, či­ja je pre­mi­je­ra odr­ža­na si­noć na sce­ni Te­a­tra u po­dru­mu „Ate­ljea 212”. Ta­nja Šlji­var je, da pod­se­ti­mo, za ovo de­lo, kao i za dra­mu „Gre­ba­nje ili ka­ko se ubi­la mo­ja ba­ka”, ne­dav­no do­bi­la Mi­hi­zo­vu na­gra­du za dram­sko stva­ra­la­štvo.

Po­sle ori­gi­nal­ne po­stav­ke Ib­ze­no­ve „He­de Ga­bler” u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du, Sne­ža­na Tri­šić svo­je no­vo scen­sko ostva­re­nje opi­su­je kao ve­li­ki iza­zov, jer je u pi­ta­nju „za­ni­mljiv, auten­ti­čan, po­se­ban ko­mad ko­ji otva­ra, na­ja­vlju­je no­vu stru­ju u na­šoj sa­vre­me­noj srp­skoj dra­ma­tur­gi­ji”. Sce­no­graf je Dar­ko Ne­delj­ko­vić, ko­sti­mo­graf Ma­ja Mir­ko­vić, dra­ma­turg Je­le­na Mi­jo­vić, a kom­po­zi­tor Ire­na Po­po­vić. Glu­mač­ku eki­pu pred­vo­di Zi­jah So­ko­lo­vić, ko­ji de­bi­tu­je na sce­ni „Ate­ljea 212”. U po­de­li su i Ka­ta­ri­na Žu­tić, Alek­san­dra Jan­ko­vić, Mi­loš Sa­mo­lov, Na­ta­ša Ta­pu­ško­vić, Ni­ko­la Jo­va­no­vić, Vla­di­slav Mi­ha­i­lo­vić i Ja­kov Jev­to­vić.

– Ko­li­ko god da je te­žak za tu­ma­če­nje i in­ter­pre­ta­ci­ju, ko­mad „Po­što pa­šte­ta?” je uz­bu­dljiv i po­se­ban, jer se u nje­mu po­ja­vlju­ju i li­ko­vi iz na­še stvar­no­sti. Za­ni­mljiv je prin­cip na ko­ji se Ta­nja po­i­gra­va s nji­ma, bu­du­ći da su svi na svoj na­čin fe­no­me­ni. Sto­jan gra­di hram, ali re­zi­mi­ra­ju­ći svoj ži­vot do­la­zi do spo­zna­je da ni hram ni­je do­vo­ljan da se sret­ne sa Sla­vi­com, ni da se ona vra­ti dok god je on tu u Ma­gla­ja­ni­ma, gde je klao či­ta­vog ži­vo­ta. Jer je ta me­sa­ra me­ta­fo­ra kla­nja, u ko­joj smo svi na ne­ki na­čin ili po­lut­ke me­sa ili sa­mle­ve­ni, ili oni ko­ji žva­će­mo, mljac­ka­mo, grok­će­mo i sve osta­lo što pra­ti „me­snu in­du­stri­ju” – ob­ja­šnja­va re­di­telj­ka i do­da­je:

– Dra­ma Ta­nje Šlji­var se ba­vi i pi­ta­njem zbog če­ga je ne­mo­gu­će do­seg­nu­ti ide­al dok god dr­ži­mo no­že­ve u ru­ka­ma i ži­vi­mo u dru­štvu ko­je je glad­no, ko­je se sa­ži­ve­lo sa svo­jom gla­đu, s ko­jom se na­ža­lost i po­mi­ri­lo. Sto­jan po­ku­ša­va da me­sa­ru pre­tvo­ri u hram, ali shva­ta da je to ne­mo­gu­će, jer je za­pra­vo taj loj ko­ji po­sto­ji u nje­mu, to na­sle­đe mno­go ja­če. Mi­slim da je ono što je u na­ma uko­re­nje­no, na­sle­đe­no, mno­go ja­če od ono­ga što sa­nja­mo, što bi­smo že­le­li. Či­ni mi se da sve ma­nje sa­nja­mo, već da smo mno­go vi­še to tran­ži­ra­no, isec­ka­no i sa­mle­ve­no me­so.

Da­kle, za­klju­ču­je Sne­ža­na Tri­šić, ba­vi­mo se pi­ta­njem ko­li­ko smo mo­ra­lo i du­hov­no po­jef­ti­ni­li.

– Ko­li­ko nas je glad pre­tvo­ri­la u ži­vo­ti­nje, a sa­mim tim i u me­so za pa­šte­te i ždra­nje? Glad je­ste du­bo­ki po­kre­tač­ki mo­tiv ovih li­ko­va, ali je i či­nje­ni­ca da nam i lju­bav svi­ma ne­do­sta­je. Lju­bav je­ste žud­nja, san i po­tre­ba da ostva­ri­mo ne­ki ide­al, u ovom slu­ča­ju emo­tiv­ni, ali po­sto­je i dru­gi ide­a­li ko­je mi, kao dru­štvo i po­je­din­ci, po­ku­ša­va­mo da do­seg­ne­mo, a ni­smo spo­sob­ni. Ovaj ko­mad se mo­žda ba­vi i pi­ta­njem šta su mo­ti­vi tog na­šeg ne­u­spe­ha. Sla­vi­ca je­ste je­dan od seg­me­na­ta Sto­ja­no­vog ži­vo­ta, oso­ba ko­ja je po­kre­nu­la nje­gov san. Me­đu­tim, i ona, ta­ko­đe, ima svoj san da po­beg­ne iz Ma­gla­ja­na. Naj­pre od­la­zi u Ja­pan, ka­sni­je sa­zna­je­mo šta se sve s njom de­ša­va­lo iz žu­te štam­pe, što za na­šu pri­ču i ni­je to­li­ko va­žno. Ona je ne­ko ko je pre svog od­la­ska u svet svra­ti­la u Sto­ja­no­vu me­sa­ru, pro­me­niv­ši nje­gov ži­vot, Me­đu­tim, za nju je to bio sa­mo je­dan ka­pric, hir da tu svra­ti pre ne­go što ot­pu­tu­je. Ono što je le­po u li­ku Sla­vi­ce je­ste da je i nju po­kre­nuo ne­ki san: Ja­pan, gde sa­nja sun­ce ko­je sa­mo iz­la­zi, a ni­ka­da ne za­la­zi, ob­ja­šnja­va re­di­telj­ka.