Бу­ди­стич­ки храм за ле­пу Сла­ви­цу

Дра­ма „По­што па­ште­та?” пра­ти при­чу о жи­во­ту ме­са­ра Сто­ја­на у бо­сан­ском се­лу Ма­гла­ја­не, а он сво­ју ме­са­ру пре­тва­ра у храм ко­ји гра­ди за ма­не­кен­ку Сла­ви­цу Ра­дић, ка­сни­је Еклстон, ко­ју је са­мо јед­ном срео у жи­во­ту. На Сто­ја­на је тај су­срет оста­вио ве­ли­ки ути­сак и од та­да по­ку­ша­ва да до­сег­не ве­ли­ки иде­ал љу­ба­ви та­ко што ће за ле­пу Сла­ви­цу из­гра­ди­ти храм и под­ста­ћи је да се вра­ти у род­не Ма­гла­ја­не. У дра­ми се су­о­ча­ва­мо с ап­сур­дом да Сто­јан гра­ди бу­ди­стич­ки храм у Ма­гла­ја­ни­ма и по­ред то­га што по­ме­ну­ти сцен­ски ју­нак не зна ни­шта о бу­ди­зму, ни­ти о Ја­па­ну, у ко­ји Сла­ви­ца од­ла­зи за­рад ка­ри­је­ре ...

Ре­ди­тељ­ка Сне­жа­на Три­шић овим ре­чи­ма на­ја­ви­ла је за „По­ли­ти­ку” сво­ју но­ву пред­ста­ву „По­што па­ште­та?” по тек­сту мла­де аутор­ке Та­ње Шљи­вар, чи­ја je пре­ми­је­ра одр­жа­на си­ноћ на сце­ни Те­а­тра у по­дру­му „Ате­љеа 212”. Та­ња Шљи­вар је, да под­се­ти­мо, за ово де­ло, као и за дра­му „Гре­ба­ње или ка­ко се уби­ла мо­ја ба­ка”, не­дав­но до­би­ла Ми­хи­зо­ву на­гра­ду за драм­ско ства­ра­ла­штво.

По­сле ори­ги­нал­не по­став­ке Иб­зе­но­ве „Хе­де Га­блер” у На­род­ном по­зо­ри­шту у Бе­о­гра­ду, Сне­жа­на Три­шић сво­је но­во сцен­ско оства­ре­ње опи­су­је као ве­ли­ки иза­зов, јер је у пи­та­њу „за­ни­мљив, аутен­ти­чан, по­се­бан ко­мад ко­ји отва­ра, на­ја­вљу­је но­ву стру­ју у на­шој са­вре­ме­ној срп­ској дра­ма­тур­ги­ји”. Сце­но­граф је Дар­ко Не­дељ­ко­вић, ко­сти­мо­граф Ма­ја Мир­ко­вић, дра­ма­тург Је­ле­на Ми­јо­вић, а ком­по­зи­тор Ире­на По­по­вић. Глу­мач­ку еки­пу пред­во­ди Зи­јах Со­ко­ло­вић, ко­ји де­би­ту­је на сце­ни „Ате­љеа 212”. У по­де­ли су и Ка­та­ри­на Жу­тић, Алек­сан­дра Јан­ко­вић, Ми­лош Са­мо­лов, На­та­ша Та­пу­шко­вић, Ни­ко­ла Јо­ва­но­вић, Вла­ди­слав Ми­ха­и­ло­вић и Ја­ков Јев­то­вић.

– Ко­ли­ко год да је те­жак за ту­ма­че­ње и ин­тер­пре­та­ци­ју, ко­мад „По­што па­ште­та?” је уз­бу­дљив и по­се­бан, јер се у ње­му по­ја­вљу­ју и ли­ко­ви из на­ше ствар­но­сти. За­ни­мљив је прин­цип на ко­ји се Та­ња по­и­гра­ва с њи­ма, бу­ду­ћи да су сви на свој на­чин фе­но­ме­ни. Сто­јан гра­ди храм, али ре­зи­ми­ра­ју­ћи свој жи­вот до­ла­зи до спо­зна­је да ни храм ни­је до­во­љан да се срет­не са Сла­ви­цом, ни да се она вра­ти док год је он ту у Ма­гла­ја­ни­ма, где је клао чи­та­вог жи­во­та. Јер је та ме­са­ра ме­та­фо­ра кла­ња, у ко­јој смо сви на не­ки на­чин или по­лут­ке ме­са или са­мле­ве­ни, или они ко­ји жва­ће­мо, мљац­ка­мо, грок­ће­мо и све оста­ло што пра­ти „ме­сну ин­ду­стри­ју” – об­ја­шња­ва ре­ди­тељ­ка и до­да­је:

– Дра­ма Та­ње Шљи­вар се ба­ви и пи­та­њем због че­га је не­мо­гу­ће до­сег­ну­ти иде­ал док год др­жи­мо но­же­ве у ру­ка­ма и жи­ви­мо у дру­штву ко­је је глад­но, ко­је се са­жи­ве­ло са сво­јом гла­ђу, с ко­јом се на­жа­лост и по­ми­ри­ло. Сто­јан по­ку­ша­ва да ме­са­ру пре­тво­ри у храм, али схва­та да је то не­мо­гу­ће, јер је за­пра­во тај лој ко­ји по­сто­ји у ње­му, то на­сле­ђе мно­го ја­че. Ми­слим да је оно што је у на­ма уко­ре­ње­но, на­сле­ђе­но, мно­го ја­че од оно­га што са­ња­мо, што би­смо же­ле­ли. Чи­ни ми се да све ма­ње са­ња­мо, већ да смо мно­го ви­ше то тран­жи­ра­но, исец­ка­но и са­мле­ве­но ме­со.

Да­кле, за­кљу­чу­је Сне­жа­на Три­шић, ба­ви­мо се пи­та­њем ко­ли­ко смо мо­ра­ло и ду­хов­но по­јеф­ти­ни­ли.

– Ко­ли­ко нас је глад пре­тво­ри­ла у жи­во­ти­ње, а са­мим тим и у ме­со за па­ште­те и ждра­ње? Глад је­сте ду­бо­ки по­кре­тач­ки мо­тив ових ли­ко­ва, али је и чи­ње­ни­ца да нам и љу­бав сви­ма не­до­ста­је. Љу­бав је­сте жуд­ња, сан и по­тре­ба да оства­ри­мо не­ки иде­ал, у овом слу­ча­ју емо­тив­ни, али по­сто­је и дру­ги иде­а­ли ко­је ми, као дру­штво и по­је­дин­ци, по­ку­ша­ва­мо да до­сег­не­мо, а ни­смо спо­соб­ни. Овај ко­мад се мо­жда ба­ви и пи­та­њем шта су мо­ти­ви тог на­шег не­у­спе­ха. Сла­ви­ца је­сте је­дан од сег­ме­на­та Сто­ја­но­вог жи­во­та, осо­ба ко­ја је по­кре­ну­ла ње­гов сан. Ме­ђу­тим, и она, та­ко­ђе, има свој сан да по­бег­не из Ма­гла­ја­на. Нај­пре од­ла­зи у Ја­пан, ка­сни­је са­зна­је­мо шта се све с њом де­ша­ва­ло из жу­те штам­пе, што за на­шу при­чу и ни­је то­ли­ко ва­жно. Она је не­ко ко је пре свог од­ла­ска у свет свра­ти­ла у Сто­ја­но­ву ме­са­ру, про­ме­нив­ши ње­гов жи­вот, Ме­ђу­тим, за њу је то био са­мо је­дан ка­приц, хир да ту свра­ти пре не­го што от­пу­ту­је. Оно што је ле­по у ли­ку Сла­ви­це је­сте да је и њу по­кре­нуо не­ки сан: Ја­пан, где са­ња сун­це ко­је са­мо из­ла­зи, а ни­ка­да не за­ла­зи, об­ја­шња­ва ре­ди­тељ­ка.