Balkan nije krv i med

Sve je počelo sredinom devedesetih godina dvadesetog veka, kada je Mustafa Balbaj, novinar „Džumhurijeta”, jednog od vodećih turskih listova, u svom putopisu Balkan povezao sa rečima med (bal) i krv (kan). Zvučalo je zgodno, u nepogrešivoj relaciji sa stvarnom sudbinom poluostrva na kojem živimo.

Potom su se, verovatno sledeći sličan niz slobodnih asocijacija, u svojim umetničkim reminiscencijama u vezi sa Balkanom, ovom idejom poslužili i drugi: američki fotograf Ron Haviv (izložba „Krv i med: Balkanski ratni žurnal”, Srbija, 2002), švajcarski istoričar umetnosti Harald Zeman (izložba „Krv i med: budućnost je na Balkanu”, Beč, 2003) i na kraju Andželina Džoli (film „U zemlji krvi i meda”, 2011).

Za sve njih, ali za svakoga u posebnom kontekstu, Balkan je predstavljao prostor dubokih, gotovo razdirućih emocija, bilo ljubavi bilo mržnje, deo Evrope u kojem su strasti uvek uzburkane, mesto gde se med zaslužuje krvlju.

Ima li, međutim, naučne, etimološke veze između reči Balkan i reči krv i med, koju, između ostalih, možete da pronađete i pretragom na Internetu (Vikipedija)? Nema, potvrđuje za „Politiku” prof. dr Darko Tanasković, naš vodeći orijentalista i nekadašnji ambasador u Turskoj, koji je o tome govorio i u predgovoru knjige „Balkan” Isidore Sekulić, u izdanju „Plavog jahača”, a sa kojim se upravo Balbaj konsultovao pre nego što je napisao svoj putopis.

– Vezu između ovih reči smislio je sam Mustafa Balbaj. Kako smo se poznavali u vreme kada sam u Turskoj bio ambasador, on me je posetio u Ankari pre nego što će, nakon putovanja po Balkanu, odlučiti da piše o njemu. Tada me je pitao imaju li te reči etimološku vezu. Rekao sam mu isto što i vama danas – da nemaju. Jer, reč Balkan potiče od imena planine Balkan, koju su stari pisci nazivali još i Hemus, a koja se nalazi u Bugarskoj. Njegova ideja više je asocijativna etimologija, koja je poslužila kao dobra dosetka za putopis, u kojem je on potom i dokumentovao naš razgovor – objašnjava Tanasković.

Govoreći o Balkanu i njegovoj simbolici, Tanasković nas dalje upućuje na Mariju Todorovu, autorku knjige „Imaginarni Balkan”, dela priznatog za najbolje objavljeno na ovu temu na kraju dvadesetog veka. Govoreći o knjizi (koju je posvetila svojim roditeljima) tokom jedne posete Beogradu, Todorova je Balkan prvo povezala sa planinom (kao i Borislav Čičovački u svom delu „U starini, ime mu beše Hemus”, Narodna knjiga/Alfa, 2006) pa potom i sa prezimenom koje postoji u Bugarskoj i Turskoj. Po njenom mišljenju, Balkan je i metafora, a funkcija samog imena može imati pozitivnu, negativnu, ali i neutralnu konotaciju, u zavisnosti od perioda o kojem se govori, kao i od istorijskih prilika. Kako je objasnila, šire posmatrano, regija koju danas nazivamo Balkanom, tj. južnoevropsko poluostrvo, jeste kompleksan rezultat korelacije brojnih istorijskih uticaja: političkih, ekonomskih, društvenih, kulturnih...

Simbolična veza koju je uočio naš turski kolega sa početka teksta odgovara mnogobrojnim stereotipima koji se vezuju za naše podneblje, a koje stvaraoci, videli smo, često baštine. Kako smatra Jovan Ćirilov, oko pojma Balkan ima niz predrasuda, kako jezičkih tako i geopolitičkih. Čak postoji uverenje da sama reč Balkan ima negativno značenje. Po njegovom mišljenju, ona prosto potiče od stare turske reči balkan, koja znači planinski greben.

– Kada kažemo planina Balkan ili na „brdovitom Balkanu” (iz pesme Desanke Maksimović) mi smo izrekli tautologiju – „planinska planina”. Za klišee je posebno vezan pojam balkanizacija, koji znači svako rasparčavanje veće državne zajednice na manje nacionalne države. Taj proces je na Balkanu poslednjim ratovima krajem dvadesetog veka okončan, pa bi prema tome i pojam balkanizacije trebalo, kako se to ironično kaže, zauvek da ode u ropotarnicu istorije. Pored milenijumski duge istorije ratovanja širom Evrope, od Atlantika do Urala, upotrebljavati sintagmu „krv i med” samo za Balkan kratkovido je i zato arogantno, zaključuje Ćirilov.