Балкан није крв и мед

Све је почело средином деведесетих година двадесетог века, када је Мустафа Балбај, новинар „Џумхуријета”, једног од водећих турских листова, у свом путопису Балкан повезао са речима мед (бал) и крв (кан). Звучало је згодно, у непогрешивој релацији са стварном судбином полуострва на којем живимо.

Потом су се, вероватно следећи сличан низ слободних асоцијација, у својим уметничким реминисценцијама у вези са Балканом, овом идејом послужили и други: амерички фотограф Рон Хавив (изложба „Крв и мед: Балкански ратни журнал”, Србија, 2002), швајцарски историчар уметности Харалд Земан (изложба „Крв и мед: будућност је на Балкану”, Беч, 2003) и на крају Анџелина Џоли (филм „У земљи крви и меда”, 2011).

За све њих, али за свакога у посебном контексту, Балкан је представљао простор дубоких, готово раздирућих емоција, било љубави било мржње, део Европе у којем су страсти увек узбуркане, место где се мед заслужује крвљу.

Има ли, међутим, научне, етимолошке везе између речи Балкан и речи крв и мед, коју, између осталих, можете да пронађете и претрагом на Интернету (Википедија)? Нема, потврђује за „Политику” проф. др Дарко Танасковић, наш водећи оријенталиста и некадашњи амбасадор у Турској, који је о томе говорио и у предговору књиге „Балкан” Исидоре Секулић, у издању „Плавог јахача”, а са којим се управо Балбај консултовао пре него што је написао свој путопис.

– Везу између ових речи смислио је сам Мустафа Балбај. Како смо се познавали у време када сам у Турској био амбасадор, он ме је посетио у Анкари пре него што ће, након путовања по Балкану, одлучити да пише о њему. Тада ме је питао имају ли те речи етимолошку везу. Рекао сам му исто што и вама данас – да немају. Јер, реч Балкан потиче од имена планине Балкан, коју су стари писци називали још и Хемус, а која се налази у Бугарској. Његова идеја више је асоцијативна етимологија, која је послужила као добра досетка за путопис, у којем је он потом и документовао наш разговор – објашњава Танасковић.

Говорећи о Балкану и његовој симболици, Танасковић нас даље упућује на Марију Тодорову, ауторку књиге „Имагинарни Балкан”, дела признатог за најбоље објављено на ову тему на крају двадесетог века. Говорећи о књизи (коју је посветила својим родитељима) током једне посете Београду, Тодорова је Балкан прво повезала са планином (као и Борислав Чичовачки у свом делу „У старини, име му беше Хемус”, Народна књига/Алфа, 2006) па потом и са презименом које постоји у Бугарској и Турској. По њеном мишљењу, Балкан је и метафора, а функција самог имена може имати позитивну, негативну, али и неутралну конотацију, у зависности од периода о којем се говори, као и од историјских прилика. Како је објаснила, шире посматрано, регија коју данас називамо Балканом, тј. јужноевропско полуострво, јесте комплексан резултат корелације бројних историјских утицаја: политичких, економских, друштвених, културних...

Симболична веза коју је уочио наш турски колега са почетка текста одговара многобројним стереотипима који се везују за наше поднебље, а које ствараоци, видели смо, често баштине. Како сматра Јован Ћирилов, око појма Балкан има низ предрасуда, како језичких тако и геополитичких. Чак постоји уверење да сама реч Балкан има негативно значење. По његовом мишљењу, она просто потиче од старе турске речи balkan, која значи планински гребен.

– Kада кажемо планина Балкан или на „брдовитом Балкану” (из песме Десанке Максимовић) ми смо изрекли таутологију – „планинска планина”. За клишее је посебно везан појам балканизација, који значи свако распарчавање веће државне заједнице на мање националне државе. Тај процес је на Балкану последњим ратовима крајем двадесетог века окончан, па би према томе и појам балканизације требало, како се то иронично каже, заувек да оде у ропотарницу историје. Поред миленијумски дуге историје ратовања широм Европе, од Атлантика до Урала, употребљавати синтагму „крв и мед” само за Балкан кратковидо је и зато арогантно, закључује Ћирилов.