Januarski talas mržnje

Ovaj mesec nam je prošao u višestrukim izlivima mržnje. Ako je Bog podario smeh samo čoveku, hijeni i Tarzanovom Čiti, mržnja je čovekov ekskluzivni izum. Kažem izum, jer je mržnja uglavnom planirana i koordinisana. Kako da poverujemo da su neki momci, onako iz čista mira, po ovoj ciči zimi putovali iz grada u grad i čekali na mrazu u zasedi, kako bi napali hrvatska vozila, polupali ih i zapalili i pretukli neke navijače hrvatske rukometne reprezentacije. Šačica huligana!?

E, ta šačica je u čvrstoj šaci nekih političara ili nekih kriminalaca, svejedno. Policija ne umiruje njih, nego nas optimističnim saopštenjima, u koja ni sama ne veruje. Dakle, nije u pitanju samo mržnja. I nije u pitanju samo navijanje. Da i ne govorim o onom već zvanično nazvanom idiotu, koji je onesposobio našeg rukometaša.

Da li je onaj tekst Nikolaidisa samo neuspešan literarni izlet Grka, zbog kojeg se Riga od Fere prevrće u grobu? Čim pisac pristane na državnu apanažu, on više nije samo pisac. On je upregnut u neku političku opciju. A koja je to opcija, vidi se iz imena njegovog poslodavca, koji od lektire najviše voli Sekulu Drljevića.

Dakle, Nikolaidis obavlja nečiji posao, pišući taj pamflet, sa neuspešnim pokušajem duhovitosti, kako bi imao satiru kao alibi. Ljudi, pa onda je Gebels bio jedan od najvećih satiričara. E, taj proglas ciljane i bezosećajne mržnje je izazvao veliku mržnju kod nas. Tako je stradao jedan uspešni upravnik biblioteke, jer se zalagao za slobodu misli. Nije mu trebalo toliko zameriti njegov neoprez. Mržnja rađa mržnju, pa je pomenuti pamflet doživljen maltene kao proglas „Konačnog rešenja” za Srbe. A tu je, zna se, policija da hapsi, ako treba i da bije.

Kad pomenuh „konačno rešenje”, mržnja je obeležila i pomen žrtvama novosadske racije. Možda bi bilo i gušanja uglednih zvanica da nisu reagovali ošišani momci, sa maskirnim pantalonama ispod mantija. Ponovo se pojavila mržnja ispod dunavskog leda.

Planirano širenje mržnje je u punom zamahu u ovim predizbornim kampanjama. Opozicija satanizuje vlast na najpogrdniji način, a vlast ne ostaje dužna. Doduše, sofisticirano uz poznatu logistiku. Nije čudo što mladi od te mržnje beže iz zemlje.

Srećom, Jovo Kapičić je rešio da ostane u Srbiji, u Beogradu.