Zamrznuti zakoni u kulturi

Četvoromesečno istraživanje Balkanske novinarske istraživačke mreže (BIRN) sprovedeno u 11 gradova Srbije bavilo se efektima Zakona o kulturi i pitanjem zašto su u pojedinim oblastima kulture nakon donošenja nacrta zakoni zamrznuti.

Nacrt zakona o pozorištu napušten je 2003. godine. Zakon o izdavaštvu za koji je nacrt napisan 2001. godine, a javna rasprava održana devet godina kasnije, do danas nije donet. Ministar kulture, medija i informacionog društva uverava da će se „u narednom periodu pristupiti pripremi novog nacrta zakona o izdavaštvu”.

Zakon o kinematografiji donet je uz porođajne muke krajem prošle godine.

Predrag Blagojević, iz Ministarstva kulture Srbije, prilikom nedavnog predstavljanja rezultata istraživanja BIRN-a, izjavio je da poseban zakon o pozorištu nije neophodan, budući da je ta oblast regulisana krovnim Zakonom o kulturi.

Predstavnici pozorišta imaju drugačije mišljenje.

Oni osporavaju Zakon o kulturi (2009) zbog propisa da će status institucije od nacionalnog značaja biti uskraćen onima koji loše posluju. Zameraju i činjenicu da Zakon o kulturi ne predviđa jasno kriterijume po kojima će neka pozorišta biti komercijalna, a druga subvencijama zaštićena od tržišta.

Zbog nepostojanja posebnog zakona, pozorišta dolaze u situaciju da se tretiraju kao institucije državne uprave, a glumci, reditelji, kostimografi i ostali kao neki administrativni radnici.

Nezavisni sektor je takođe nezadovoljan, jer javne institucije dobijaju veće i zagarantovane sume novca.

Za razliku od Nacrta zakona o pozorištu čije se zaustavljanje poklopilo sa ubistvom premijera Zorana Đinđića, Zakon o izdavaštvu zamrznut je nakon javne rasprave kada se pobunilo Udruženje izdavača i knjižara. Oni su nezadovoljni, jer ih, kako kažu, Ministarstvo kulture nije konsultovalo.

Ministarstvo kulture (saziv iz 2010) osporilo je ove optužbe. Problemi postoje i kod zakona koji su doneti. Oni često nisu primenjivi. Demantuje ih realnost. Primer je biblioteka u Leskovcu, koja bi prema Zakonu o bibliotečkoj delatnosti umesto postojećih 700 kvadrata trebalo da ima 2.800 metara kvadratnih (u skladu sa brojem stanovnika Leskovca), a umesto 24 stručna radnika morala bi da ima 64 zaposlena!

Apsurdnih situacija i manjkavosti ima dovoljno i njih bi svakako na osnovu iznetih iskustava trebalo ispravljati.

Problem je ipak u činjenici da česte smene na čelu Ministarstva kulture ne obezbeđuju kontinuitet u radu, pa ispada da se kulturna politika menja od jedne do druge vlade. I svaka prethodna garnitura slavi svoje pregalaštvo, a svaka sledeća pripisuje joj greške.

Gorući problemi (muzeji na primer), tek se dotaknu ili vešto zaobiđu do sledećeg mandatara.

A stvarno preuzimanje odgovornosti je tabu tema.