Sveci koji vole viski

Sa zadovoljstvom postala bih Šekspirova mačka, Skotovo prase i Kitsov kanarinac samo da mogu da budem u društvu tih velikana. Ove reči Virdžinije Vulf moto su knjige „Poigravanje“ Ivane Hadži-Popović (izdavač Gradac/Medijska knjižara krug), portreta poznatih književnika za koje autorka tvrdi da nisu eseji nego baš „poigravanje“, reč satkana od psihološke i duhovne niti.

–Nezaboravno je to moje vreme u društvu Hemingveja, Nabokova, Beketa, Joneska i ostalih velikana dok sam pokušavala da prodrem u njihovu tajnu – kaže Ivana Hadži-Popović. –Oni su mi i ukazali na poigravanje kao na suštinu stvaranja. Vreme prolazi, bol, ljubav, želja, san, lepota, smrt ostaju dok se ne pojavi umetnik i kaže: „Pronašao sam divan način da pravim lepe stvari.” Neko je rekao da misterije u ljudskom životu nema, ona postoji samo u umetnosti, pošto tu jedino ima smisla. Zato VelaskezoveDvorske dame ili prizoriŽeronima Boša ostajuzagonetnii uprkos tolikim vekovima tumačenja.

Svetac koji voli viski (Semjuel Beket), leopard s Kilimandžara (Ernest Hemingvej), pisac za kojim su devojke ludovale (Štefan Cvajg), neki su od junaka njene knjige, kao i Nabokov, Spinoza, Jonesko, Tabuki, Bucati, Crnjanski… Na jednom mestu konstatuje da su Alisa u Zemlji čuda i Lolita danas spojene u istu dragu malu zavodnicu, što šeta našim ulicama.Tu su i žene pisci: Virdžinija Vulf, Elfride Jelinek, Margaret Diras, Isidora Sekulić... U prvim romanima Virdžinije Vulf njene junakinje, odrasle između vrta, klavira i čajnog stola, verno su ogledalo 19. veka, kada je vladalo mišljenje da se od žena ne može očekivati ništa intelektualno. Koliko se to promenilo u 20. i na početku 21. veka?

– Austrijska nobelovka Elfride Jelinek, još jedna od junakinja „Poigravanja“, u svojim delima ne osvrće se ni na granice šoka ni na granice stida – kaže Ivana Hadži-Popović. – Gledalac njenih komada mora biti spreman da podnese krvavi spektakl i utone u jezik, koji se, po rečima autorke, „stidi samog sebe”. Krv na filmu i televiziji ona smatra nezamenjivom. Iz tog ženskog soka nadire ženska želja koja muškarce najviše plaši. I kao da je oduvek nekako sve samo zbog tog straha. Elfride je ubeđena da umetnička dela čiji je autor žena neretko izazivaju prezir i podsmeh. Stoga, u jezičkom poretku koji su oktroisali muškarci, žena još mnogo mora da nauči. I pošto, u kulturnom smislu, ona postoji jedino u prostornoj neodređenosti, njen govor postaje govor krajnosti. „Govorim, zato postojim. Pišem da bih ostala u životu.“  Možda se u naše vreme promenila ta prostorna neodređenost koja je omiljena ženska dimenzija. Nije to malo. Meni se to, čak,čini poetski.

Ivana Hadži-Popović je urednik u izdavačkoj kuži „Albatros”. Prevodi sa francuskog i italijanskog. O mestu knjige danas u srpskom estradnom košmaru nije joj lako da govori. Kaže da je to teško pitanje za nekoga ko komercijalno ne razmišlja,mada priznaje da je najveći uspeh kad se u jednoj knjizi komercijalno i duhovno spoje.

– Uostalom, i Hemingvej, koji je kritičare nazivao „kojotima“ i „kaktusima“, dokazao je da se u književnosti može biti velika zvezda – tvrdi, dodajući da ne zna da li je to moguće kod nas, gde se sve obesmišljava u jevtinom glamuru, često ispolitizovanom, u „šund“ performansima i u nagradama koje se kao konfete dele članovima „klubova“.

– Često se setim Beketovog oca koji je sinu na samrti poručio: „Bori se, bori se, bori se.” To i činim i uvek pronađem nekog ko ume da prepozna lepotu, dobrotu i dušu. Zato sam i napisala ovu knjigu u kojoj će čitaoci pronaći možda nešto što nikad nisu čuli o Beketu, Jonesku, Virdžiniji Vulf ili šta je Crnjanski mislio o trešnjama, Spinoza o pivu i slatku od ruže... Nikada ne treba smetnuti sa uma da je umetnost moćna, jer stvara nešto što ranije nije postojalo,i privlačna, jerteži da odgovori na velika pitanja čoveka i postojanja. Ali, ni to da se unjoj skrivaželja da se zagonetka reši i opasnost da se upadne u zamku. Putevi izgledaju mnogobrojni,a ne postoji ni jedan jedini – zaključuje autorka.

Gordana Popović