Snega i igara

Niko drugi i ništa drugo, no kijamet vlada Srbijom. Na ulice izlaze samo oni koji imaju nekakav posao, a i takvih je sve manje. Skoro 12.000 ljudi je zarobljeno smetovima i sibirskim minusom u ubogim delovima države.

Ko može i ko sme, kreće im u susret. Onaj odozgo nemilice sipa, i tako dovodi u sumnju i u pitanje čitav sistem koji je čovek napabirčio u rvanju sa prirodom.

Izgleda kao da se niko nije nadao ovakvoj zimi. Inače smo pod presijom estradnog klimatskog evolucionizma o „globalnom zagrevanju”, koje nas može odvesti u iznenadnu hibernaciju.

U urbanoj Srbiji ima struje i grejanja, i to saznanje ublažava strepnju od surovih „zimskih radosti”. U Beogradu su autobusi počeli da trče pod orvelijanskom elektronskom prismotrom. Validator je neprevodivi leksički hit u novogovoru usahlih generacija koje još pamte konduktere.

Onomad smo na balkonu gradske skupštine dočekali sportske šampione. Pre toga smo uživali u njihovim epskim podvizima, tragali za idealnim skladom između sporta i života.

Ispada da je igra moguća kad se nadmeću veliki majstori, a život još tegobniji kad se svede samo na taj časak radosti, ili „kap veselja”, kako je pevala nezaboravna Lola Novaković. Naravno da su nam pobednici potrebni, kao mitska simbolika naše posebnosti, neka vrsta duhovne nadgradnje realne nacionalne depresije.

Junaci odlaze u istoriju i neku vrstu večnosti, a njihovi obožavaoci se naglo bude u životu gde se optimizam ne može rasipati kako se kome prohte. Tako nam je poručio predsednik države lično, tvrdeći da nije njegovo da priča bajke, nego da nam kaže istinu. Raniji pokušaji Borisa Tadića da se pesimizam arhivira kao „kočnica istorije”, nisu prošli, jer nisu imali gde.

Predsednik se rado slika sa pobednicima i još mora da uskraćuje optimizam onima koji to nikada neće biti. Čim se razgrne sneg (ako se to ikada dogodi) čekaju nas izbori. U ovom času ni najiskusniji politički veterani ne znaju šta je i o čemu najbolje govoriti a šta prećutati.

Predsednik i ministar odbrane primorani su da troše mnogo lične i državne energije, kako bi od Nataše Kandić odbranili generala Ljubišu Dikovića, šefa Generalštaba srpske vojske. Ono što navodi Kandićeva moglo bi da bude zabavno, da vojska na neselektivnu provokaciju nije reagovala „neprimerenom silom”.

Informativni principi nalažu da se takvi ispadi lagodno i nadmoćno ignorišu, ali umesto toga sektor odbrane je zauzeo ljutiti gard i defanzivnu poziciju. Ministar je istupio jezikom ideološkog žreca, a Diković je u jednom suvoparnom intervjuu najavio protivtužbu na optužbu, čime bi odbranio vojsku kao takvu i poziciju njenog čelnika.

Umesto uvođenja načelnika u posao, on je uveden u vrlo neprijatnu javnu polemiku, u kojoj je čak morao da kaže kako nije uzaptio nikakva grla tuđe stoke, kao što to tvrdi Kandićeva.

Autor ovoga teksta je, inače, uveren kako u slobodi javnog optuživanja ima mnogo nesuvislosti i da deo biografije oficira koja je ratna, ne mora, i najčešće nije tamna mrlja u njegovoj karijeri. Pa tako i sa Dikovićem, čiji je start na najvišem mestu, nezavisno od hipotetičke besprekornosti, započet nesigurnim hramanjem.

Pitanje je, u stvari, šta vojska radi u ovom času, pred sudbinama 11.000 zavejanih ljudi? Videli smo samo jednog poručnika, negde u okolini Vranja, koji reče „da mu je zadatak da odblokira ljude u onoj kući!”. I dečko je lepo pokazao premet svog zadatka. Ali šta se dešava u brdima? Ima li Srbija dovoljno vojske, a ona (sa policijom) dovoljno mašina, da se posveti tim mučenicima dok ne započne otopljavanje.

Mislimo da ima, i da u ovim danima za Dikovićeve trupe, ma koliko ih je, važnijeg zadatka nema i ne može ga biti. Verujem da će se setiti i sam kad Kandićeva prestane da ga nervira sa onim grlima. Ali možda mu valja predložiti da sve slobodne helikoptere, inžinjerijske mašine, bagere, guseničare, gorska transportna vozila, sa kazanima za čaj, sa dovoljno ljudi, pošalje u susret nesrećnim starcima i đacima koje mećava sve surovije odvaja od sveta i života.

I Dačićeva glagoljivost bila bi podesnija ako bi je prilagodio nevoljama zavejanih ljudi, i pomogao nesrećnicima iza smetova, u saglasnosti sa Dikovićem i uz „skladno zajedničko delovanje”.

Pa sad, evo. Neka se vojnici, žandarmi, spasioci i drugi specijalci pokažu tamo gde se moraju pokazati. A ne samo pri egzibicionim slavljima na Ušću, Makišu ili u Jagodini.