Снега и игара

Нико други и ништа друго, но кијамет влада Србијом. На улице излазе само они који имају некакав посао, а и таквих је све мање. Скоро 12.000 људи је заробљено сметовима и сибирским минусом у убогим деловима државе.

Ко може и ко сме, креће им у сусрет. Онај одозго немилице сипа, и тако доводи у сумњу и у питање читав систем који је човек напабирчио у рвању са природом.

Изгледа као да се нико није надао оваквој зими. Иначе смо под пресијом естрадног климатског еволуционизма о „глобалном загревању”, које нас може одвести у изненадну хибернацију.

У урбаној Србији има струје и грејања, и то сазнање ублажава стрепњу од сурових „зимских радости”. У Београду су аутобуси почели да трче под орвелијанском електронском присмотром. Валидатор је непреводиви лексички хит у новоговору усахлих генерација које још памте кондуктере.

Ономад смо на балкону градске скупштине дочекали спортске шампионе. Пре тога смо уживали у њиховим епским подвизима, трагали за идеалним складом између спорта и живота.

Испада да је игра могућа кад се надмећу велики мајстори, а живот још тегобнији кад се сведе само на тај часак радости, или „кап весеља”, како је певала незаборавна Лола Новаковић. Наравно да су нам победници потребни, као митска симболика наше посебности, нека врста духовне надградње реалне националне депресије.

Јунаци одлазе у историју и неку врсту вечности, а њихови обожаваоци се нагло буде у животу где се оптимизам не може расипати како се коме прохте. Тако нам је поручио председник државе лично, тврдећи да није његово да прича бајке, него да нам каже истину. Ранији покушаји Бориса Тадића да се песимизам архивира као „кочница историје”, нису прошли, јер нису имали где.

Председник се радо слика са победницима и још мора да ускраћује оптимизам онима који то никада неће бити. Чим се разгрне снег (ако се то икада догоди) чекају нас избори. У овом часу ни најискуснији политички ветерани не знају шта је и о чему најбоље говорити а шта прећутати.

Председник и министар одбране приморани су да троше много личне и државне енергије, како би од Наташе Кандић одбранили генерала Љубишу Диковића, шефа Генералштаба српске војске. Оно што наводи Кандићева могло би да буде забавно, да војска на неселективну провокацију није реаговала „непримереном силом”.

Информативни принципи налажу да се такви испади лагодно и надмоћно игноришу, али уместо тога сектор одбране је заузео љутити гард и дефанзивну позицију. Министар је иступио језиком идеолошког жреца, а Диковић је у једном сувопарном интервјуу најавио противтужбу на оптужбу, чиме би одбранио војску као такву и позицију њеног челника.

Уместо увођења начелника у посао, он је уведен у врло непријатну јавну полемику, у којој је чак морао да каже како није узаптио никаква грла туђе стоке, као што то тврди Кандићева.

Аутор овога текста је, иначе, уверен како у слободи јавног оптуживања има много несувислости и да део биографије официра која је ратна, не мора, и најчешће није тамна мрља у његовој каријери. Па тако и са Диковићем, чији је старт на највишем месту, независно од хипотетичке беспрекорности, започет несигурним храмањем.

Питање је, у ствари, шта војска ради у овом часу, пред судбинама 11.000 завејаних људи? Видели смо само једног поручника, негде у околини Врања, који рече „да му је задатак да одблокира људе у оној кући!”. И дечко је лепо показао премет свог задатка. Али шта се дешава у брдима? Има ли Србија довољно војске, а она (са полицијом) довољно машина, да се посвети тим мученицима док не започне отопљавање.

Мислимо да има, и да у овим данима за Диковићеве трупе, ма колико их је, важнијег задатка нема и не може га бити. Верујем да ће се сетити и сам кад Кандићева престане да га нервира са оним грлима. Али можда му ваља предложити да све слободне хеликоптере, инжињеријске машине, багере, гусеничаре, горска транспортна возила, са казанима за чај, са довољно људи, пошаље у сусрет несрећним старцима и ђацима које мећава све суровије одваја од света и живота.

И Дачићева глагољивост била би подеснија ако би је прилагодио невољама завејаних људи, и помогао несрећницима иза сметова, у сагласности са Диковићем и уз „складно заједничко деловање”.

Па сад, ево. Нека се војници, жандарми, спасиоци и други специјалци покажу тамо где се морају показати. А не само при егзибиционим слављима на Ушћу, Макишу или у Јагодини.