Žubor Timoka

ZAJEČAR – Žiriju za dodelu poslednje prestižne Vukove nagrade nije bilo previše teško da za jednog od slavodobitnika izabere i Timočanina dr Ljubišu Rajkovića Koželjca. Među 45 knjiga koje je ovaj doktor filoloških nauka (rođen 1940. godine u Koželju ispod Stare planine, kod Knjaževca) objavio u minulih pola veka najznačajnije su upravo one u kojima je prikupio i izučio narodno jezičko blago iz Timočke krajine. Ali, stizao je Koželjac i do drugih krajeva Srbije, do Peštera i Dragaša na Kosovu i crnogorskog Polimlja. Baš kao istinski Vukov sledbenik i entuzijasta, kakvih je danas retko.

Najviše tih dragocenosti savremeni Vuk sa magnetofonom, kako ga zovu hroničari i ocenjivači njegovog obimnog dela, najpre je objavio u zaječarskom časopisu "Razvitak", zatim u još nekoliko desetina drugih časopisa i listova i, najzad, u sopstvenoj obimnoj doktorskoj disertaciji pod nazivom "Lirske narodne pesme jugoistočne Srbije".

Gorobrsnik i prvomračje

Stigao je do nekoliko desetina sela u zabitima Srbije i Crne Gore, gde je službovao kao profesor srpskog jezika i književnosti, a završavao je i mnoge druge poslove, preobimne i za nekoliko institucija. Ispisao je više desetina hiljada stranica raznih monografija, kulturnih ustanova i seoskih naselja, a objavio je i mnoštvo zapaženih knjiga eseja, prikaza, studija, desetinu sopstvenih zbirki pesama i pripovedaka. Sačinio je pre oko deset godina i obiman "Rečnik timočkog govora", kapitalno delo sa recenzijom našeg znamenitog filologa Pavla Ivića, čiji rukopis u arhivu SANU još čeka da bude objavljen.

"Ljubiša Rajković Koželjac je jedna od naših istinskih institucija u individualnom obličju", zapisao je o Rajkoviću književni kritičar Srba Ignjatović, njegov "zavičajac" i veliki poštovalac ovog neumornog čoveka.

A Dragiša Vitošević, jedan od naših najkvalifikovanijih sakupljača starina, pišući jednom Koželjcu hvalio je njegovu izuzetnu saradnju u "Raskovniku". U tom pismu, od pre 20 godina, Vitoševića su oduševile i neobične reči koje je Rajković zapisao u zaječarskom kraju. Saznao je, prvi put, da postoji i vetar gorobrsnik i da Koželjčevi gorštaci sumrak zovu još i prvomračje.

Takvih neobičnih reči u pomenutom, još neobjavljenom, rečniku timočkog govora ima više od 5.000. Slavodobitnik Ljubiša Rajković Koželjac ipak je optimista, uprkos mnogim nedaćama, sopstvenim i državnim. Uveren je da će i ova nagrada koju je sada dobio privući i nešto para za štampanje pomenutog rečnika. Animiraće javnost, ljude od struke... jer, do sada nije bilo darodavaca i sponzora koji bi pomogli štampanju Ljubišinih knjiga.

Honorar je retko kada dobio. I ne traži ga. Poznat je i po tome što knjige ne prodaje. Častiće, veli, svakoga ko dokaže da je neko kupio makar jednu njegovu knjigu. Poklanja ih prijateljima i bibliotekama. Živi za knjigu, a ne od knjige. Uživa dok uvećava svoju kućnu biblioteku. To tek treba videti. Njome je ispunjen ceo sprat njegove kuće u Ulici Nikole Pašića u Zaječaru. Kaže da u njoj ima više od 25.000 knjiga. Nema veće u Timočkoj krajini.

Povratak uzorima

Ljubiša sve čini, i sve muke podnosi zbog zavičaja. Njemu dug odužuje, a on mu je iznad svega. Posle svih putovanja i traganja za lepim rečima najviše se raduje povratku. Zapazio je takvo poimanje života i kod Andrića, i kod nekih arapskih mudraca. Želja mu je životna da vidi odštampan rečnik timočkog govora i da ga složi pored onih narodnih "mudrovanki" sa poetičnim naslovima: "Dvori samotvorni", "Zdravac mirišljavac", "Jato golubato"... Pesmama iz tih knjiga najpre je još u rukopisu bio oduševljen njegov profesor i mentor na Filološkom fakultetu u Beogradu, dr Vladan Nedić, a zatim i urednik zaječarskog "Razvitka" Tomislav Mijović.

Ushićeni su bili i mnogi naši savremeni pisci sa kojima Koželjac ima ogromnu prepisku. Ima i posebnu knjigu "Književni razgovori". Jedan od sagovornika je i Dobrica Ćosić. Rajković je napravio magistarski rad pod nazivom "Jezik i stil Dobrice Ćosića u romanu ’Deobe’" . O svemu je sa ushićenjem govorio svojim francuskim studentima u Bordou i Lilu, dok je četiri godine bio lektor za srpski jezik. Istovremeno sa Danilom Kišom. Otuda je Rajković lično donosio pozdrave Ivi Andriću od prvog prevodioca njegovih dela na francuski jezik.

Želja i planova, baš kao i životne energije i iskustva, ima još mnogo. Najpre bi da napiše još dve monografije i da ih posveti rodnim selima njegovih uzora iz timočkog Torlaka. Iz Borovca je Svetislav Prvanović, a iz Jakovca Marinko Stanojević. Kao i on, i oni su izučavali timočku prošlost i kulturu. Stanojević je bio i dugogodišnji direktor stare Zaječarske gimnazije i pouzdani istraživač i saradnik znamenitog Jovana Cvijića. Ljubiša Rajković tragao je za njihovom spisateljskom zaostavštinom i pripremio je za objavljivanje.

A delo Vukovog sledbenika Ljubiše Rajkovića tek će izučavati neki novi istraživači. On se trudi da im u tome još za života pomogne. Sve ostavlja u najboljem redu. Jedino žali što stare zavodljive pesme i priče, čiji žubor je Timok vekovima pronosio, više nema ko da besedi. Ko da peva, veli, kad je mladež odavno pobegla iz sela u gradove, a onih koji su pamtili i umeli da pevaju više nema.