Жубор Тимока

ЗАЈЕЧАР – Жирију за доделу последње престижне Вукове награде није било превише тешко да за једног од славодобитника изабере и Тимочанина др Љубишу Рајковића Кожељца. Међу 45 књига које је овај доктор филолошких наука (рођен 1940. године у Кожељу испод Старе планине, код Књажевца) објавио у минулих пола века најзначајније су управо оне у којима је прикупио и изучио народно језичко благо из Тимочке крајине. Али, стизао је Кожељац и до других крајева Србије, до Пештера и Драгаша на Косову и црногорског Полимља. Баш као истински Вуков следбеник и ентузијаста, каквих је данас ретко.

Највише тих драгоцености савремени Вук са магнетофоном, како га зову хроничари и оцењивачи његовог обимног дела, најпре је објавио у зајечарском часопису "Развитак", затим у још неколико десетина других часописа и листова и, најзад, у сопственој обимној докторској дисертацији под називом "Лирске народне песме југоисточне Србије".

Горобрсник и првомрачје

Стигао је до неколико десетина села у забитима Србије и Црне Горе, где је службовао као професор српског језика и књижевности, а завршавао је и многе друге послове, преобимне и за неколико институција. Исписао је више десетина хиљада страница разних монографија, културних установа и сеоских насеља, а објавио је и мноштво запажених књига есеја, приказа, студија, десетину сопствених збирки песама и приповедака. Сачинио је пре око десет година и обиман "Речник тимочког говора", капитално дело са рецензијом нашег знаменитог филолога Павла Ивића, чији рукопис у архиву САНУ још чека да буде објављен.

"Љубиша Рајковић Кожељац је једна од наших истинских институција у индивидуалном обличју", записао је о Рајковићу књижевни критичар Срба Игњатовић, његов "завичајац" и велики поштовалац овог неуморног човека.

А Драгиша Витошевић, један од наших најквалификованијих сакупљача старина, пишући једном Кожељцу хвалио је његову изузетну сарадњу у "Расковнику". У том писму, од пре 20 година, Витошевића су одушевиле и необичне речи које је Рајковић записао у зајечарском крају. Сазнао је, први пут, да постоји и ветар горобрсник и да Кожељчеви горштаци сумрак зову још и првомрачје.

Таквих необичних речи у поменутом, још необјављеном, речнику тимочког говора има више од 5.000. Славодобитник Љубиша Рајковић Кожељац ипак је оптимиста, упркос многим недаћама, сопственим и државним. Уверен је да ће и ова награда коју је сада добио привући и нешто пара за штампање поменутог речника. Анимираће јавност, људе од струке... јер, до сада није било дародаваца и спонзора који би помогли штампању Љубишиних књига.

Хонорар је ретко када добио. И не тражи га. Познат је и по томе што књиге не продаје. Частиће, вели, свакога ко докаже да је неко купио макар једну његову књигу. Поклања их пријатељима и библиотекама. Живи за књигу, а не од књиге. Ужива док увећава своју кућну библиотеку. То тек треба видети. Њоме је испуњен цео спрат његове куће у Улици Николе Пашића у Зајечару. Каже да у њој има више од 25.000 књига. Нема веће у Тимочкој крајини.

Повратак узорима

Љубиша све чини, и све муке подноси због завичаја. Њему дуг одужује, а он му је изнад свега. После свих путовања и трагања за лепим речима највише се радује повратку. Запазио је такво поимање живота и код Андрића, и код неких арапских мудраца. Жеља му је животна да види одштампан речник тимочког говора и да га сложи поред оних народних "мудрованки" са поетичним насловима: "Двори самотворни", "Здравац миришљавац", "Јато голубато"... Песмама из тих књига најпре је још у рукопису био одушевљен његов професор и ментор на Филолошком факултету у Београду, др Владан Недић, а затим и уредник зајечарског "Развитка" Томислав Мијовић.

Усхићени су били и многи наши савремени писци са којима Кожељац има огромну преписку. Има и посебну књигу "Књижевни разговори". Један од саговорника је и Добрица Ћосић. Рајковић је направио магистарски рад под називом "Језик и стил Добрице Ћосића у роману ’Деобе’" . О свему је са усхићењем говорио својим француским студентима у Бордоу и Лилу, док је четири године био лектор за српски језик. Истовремено са Данилом Кишом. Отуда је Рајковић лично доносио поздраве Иви Андрићу од првог преводиоца његових дела на француски језик.

Жеља и планова, баш као и животне енергије и искуства, има још много. Најпре би да напише још две монографије и да их посвети родним селима његових узора из тимочког Торлака. Из Боровца је Светислав Првановић, а из Јаковца Маринко Станојевић. Као и он, и они су изучавали тимочку прошлост и културу. Станојевић је био и дугогодишњи директор старе Зајечарске гимназије и поуздани истраживач и сарадник знаменитог Јована Цвијића. Љубиша Рајковић трагао је за њиховом списатељском заоставштином и припремио је за објављивање.

А дело Вуковог следбеника Љубише Рајковића тек ће изучавати неки нови истраживачи. Он се труди да им у томе још за живота помогне. Све оставља у најбољем реду. Једино жали што старе заводљиве песме и приче, чији жубор је Тимок вековима проносио, више нема ко да беседи. Ко да пева, вели, кад је младеж одавно побегла из села у градове, а оних који су памтили и умели да певају више нема.