Hajde ti danas pesnik budi

Nekad se lepo znalo: pošten svet nije se bavio politikom, a bogme ni umetnostima raznim. Ako vam je kogod u familiji bio umetnik, daleko bilo glumac ili pesnik, to je bila jedna prilična sramota, skoro kao da vam je kćer pobegla sa cirkusom. Malo je bilo i umetnika i političara kojima su zavideli na tome što jesu i koje su rado pozivali na slave i krštenja.

E danas je druga stvar: političara i umetnika koliko voliš. A ponajviše kombinacija ta dva, inače sumnjiva, zanimanja. Doduše, pod kakvom su senkom i pod kakvim prezirom obitavali decenijama, nije se čuditi što su rešili da udruže snage i pretvore se u jedno kentaur biće koje može sve, i da poje i da diže revolucije. Renesansno, takoreći.

Ova kentaur bića u umetnosti su se namnožila do mere da je postalo pitanje časti za svakog umetnika kad će im se pridružiti. A obrnuta nevolja snašla je i mnoge političare: morali su izabrati svoju omiljenu umetničku granu, pa makar to bilo i redovno posećivanje Sabora trubača u Guči; ali morao se iskazati iskreni nagon ka umetnosti.

E sad, tu nastaju nevolje. Kako za umetnika, tako i za političara. Šta će jadan političar, navikao na Pravilnik i Službeni glasnik i na šanel kostim Slavice Đukić-Dejanović, kako da zna kom carstvu da se privoli, hoće li u Guču ili na Egzit, hoće li možda na Mikser ili na Fest, da li da ode na koktel povodom dodele nagrade Nina i ako ode kako će se to protumačiti? Zanima te izložba u Kulturnom centru, znači tako? Sve je jasno, znamo mi ko tu sad vedri i oblači. I nemoj samo da mi kažeš da si ušao u Narodno pozorište tek onako, iz umetničkih razloga, jer se u pozorište ne ide zbog predstave valjda, nego da pokažeš kog upravnika podržavaš. A ako podržavaš upravnika, nije ti daleko od srca ni stranka koja ga je tu postavila. I kako okreneš, eto tebe već u kampanji, dragi prijatelju.

Umetniku je, možda, još i gore. Sve te muke i dileme, samo uglavnom bez kinte. A prozivke na sve strane. Jesi li se oglasio? Nisi? Sram te bilo. Jesi? Pu, bruko jedna, zar tako? I ti si mi neki intelektualac. Džabe ih ubeđuješ da nisi intelektualac i da uopšte nemaš intelektualnih pretenzija, samo si pisac osrednjih romana o doživljajima jednog razuzdanog filateliste, ali zalud je njima govoriti. Kao što veruju da su umetnik i političar postali jedno biće, tako su, prateći isti sumanuti logični sled, i umetnik i intelektualac postali nerazdvojna celina. Pa si tako, da prostiš, u obavezi da se izjasniš. Nemoj mi tu vrdati! Jasno da nam kažeš koja si škola mišljenja, jesi li za ove što bulazne ili za ove što laprdaju, odredi se nedvosmisleno, a posle, da se mi ne bismo još i sa tobom zamarali, pođi lepo na Terazije i pospi se katranom. Jer tako loš i glup izbor samo ti možeš da napraviš. To da misliš kad je više nego očigledno da sve govori suprotno. I razočarao si nas, da znaš. Mada smo oduvek znali kakav si, ali opet si nas razočarao. Uostalom, otkad su nam govorili da glasaš za one. I da su te oni i slali na sva ona mesta. Baš bi ti sam tamo stigao! Sve je oduvek bilo jasno. I zna se i koje su ti namere.

Stoji jadan umetnik, zna da je kriv, mada ne zna šta ga je snašlo, ali vidi da je mnogo promašio. Ne razume baš o čemu se tu radi, ali zna da mora da bude istrajan. Tek sad! Neće oni njemu! Pa zar on koji se godinama zalagao. Doduše uglavnom iz kuće na selu, tamo je život nekako jeftiniji, ali u sebi se zalagao. Prosto se nekako sneveselio umetnik, nije mu više ni do zvezda ni do mesečine. Ljubav mu ne pominjite. Smisao života i takve trice, prepustiće zaludnim filozofima, onima koji još nisu shvatili da su filozof i političar takođe nerazdvojno biće. Jer ima još takvih primitivnih filozofa, u svet neuklopljenih načisto. Naš umetnik je shvatio zahtev vremena. Njegova će umetnost od sada biti konceptualna i na trgovima će se izvoditi, po sunčanom danu, ipak, da ne navuče nešto. A doduše ako i navuče, pa šta, biće sve to dobro u biografiji jednog dana. Ovi koji su se u njegovoj nemuštoj podršci prepoznali, po zakonu verovatnoće, kad-tad moraju doći na vlast. I eto njemu ambasadorskog mesta. Što pa da ne. Je l’ bi bio prvi? Ne bi.

I tako. Velika je to muka. Lako je nekad bilo. Hajde ti danas pesnik budi, bruko neopredeljena. Još ćeš mi reći da nemaš ni oružani list, a umetnikom se zoveš? Ne čudi me uopšte, kad znam u kom si udruženju, šonjo!