Хајде ти данас песник буди

Некад се лепо знало: поштен свет није се бавио политиком, а богме ни уметностима разним. Ако вам је когод у фамилији био уметник, далеко било глумац или песник, то је била једна прилична срамота, скоро као да вам је кћер побегла са циркусом. Мало је било и уметника и политичара којима су завидели на томе што јесу и које су радо позивали на славе и крштења.

Е данас је друга ствар: политичара и уметника колико волиш. А понајвише комбинација та два, иначе сумњива, занимања. Додуше, под каквом су сенком и под каквим презиром обитавали деценијама, није се чудити што су решили да удруже снаге и претворе се у једно кентаур биће које може све, и да поје и да диже револуције. Ренесансно, такорећи.

Ова кентаур бића у уметности су се намножила до мере да је постало питање части за сваког уметника кад ће им се придружити. А обрнута невоља снашла је и многе политичаре: морали су изабрати своју омиљену уметничку грану, па макар то било и редовно посећивање Сабора трубача у Гучи; али морао се исказати искрени нагон ка уметности.

Е сад, ту настају невоље. Како за уметника, тако и за политичара. Шта ће јадан политичар, навикао на Правилник и Службени гласник и на шанел костим Славице Ђукић-Дејановић, како да зна ком царству да се приволи, хоће ли у Гучу или на Егзит, хоће ли можда на Миксер или на Фест, да ли да оде на коктел поводом доделе награде Нина и ако оде како ће се то протумачити? Занима те изложба у Културном центру, значи тако? Све је јасно, знамо ми ко ту сад ведри и облачи. И немој само да ми кажеш да си ушао у Народно позориште тек онако, из уметничких разлога, јер се у позориште не иде због представе ваљда, него да покажеш ког управника подржаваш. А ако подржаваш управника, није ти далеко од срца ни странка која га је ту поставила. И како окренеш, ето тебе већ у кампањи, драги пријатељу.

Уметнику је, можда, још и горе. Све те муке и дилеме, само углавном без кинте. А прозивке на све стране. Јеси ли се огласио? Ниси? Срам те било. Јеси? Пу, бруко једна, зар тако? И ти си ми неки интелектуалац. Џабе их убеђујеш да ниси интелектуалац и да уопште немаш интелектуалних претензија, само си писац осредњих романа о доживљајима једног разузданог филателисте, али залуд је њима говорити. Као што верују да су уметник и политичар постали једно биће, тако су, пратећи исти суманути логични след, и уметник и интелектуалац постали нераздвојна целина. Па си тако, да простиш, у обавези да се изјасниш. Немој ми ту врдати! Јасно да нам кажеш која си школа мишљења, јеси ли за ове што булазне или за ове што лапрдају, одреди се недвосмислено, а после, да се ми не бисмо још и са тобом замарали, пођи лепо на Теразије и поспи се катраном. Јер тако лош и глуп избор само ти можеш да направиш. То да мислиш кад је више него очигледно да све говори супротно. И разочарао си нас, да знаш. Мада смо одувек знали какав си, али опет си нас разочарао. Уосталом, откад су нам говорили да гласаш за оне. И да су те они и слали на сва она места. Баш би ти сам тамо стигао! Све је одувек било јасно. И зна се и које су ти намере.

Стоји јадан уметник, зна да је крив, мада не зна шта га је снашло, али види да је много промашио. Не разуме баш о чему се ту ради, али зна да мора да буде истрајан. Тек сад! Неће они њему! Па зар он који се годинама залагао. Додуше углавном из куће на селу, тамо је живот некако јефтинији, али у себи се залагао. Просто се некако сневеселио уметник, није му више ни до звезда ни до месечине. Љубав му не помињите. Смисао живота и такве трице, препустиће залудним филозофима, онима који још нису схватили да су филозоф и политичар такође нераздвојно биће. Јер има још таквих примитивних филозофа, у свет неуклопљених начисто. Наш уметник је схватио захтев времена. Његова ће уметност од сада бити концептуална и на трговима ће се изводити, по сунчаном дану, ипак, да не навуче нешто. А додуше ако и навуче, па шта, биће све то добро у биографији једног дана. Ови који су се у његовој немуштој подршци препознали, по закону вероватноће, кад-тад морају доћи на власт. И ето њему амбасадорског места. Што па да не. Је л’ би био први? Не би.

И тако. Велика је то мука. Лако је некад било. Хајде ти данас песник буди, бруко неопредељена. Још ћеш ми рећи да немаш ни оружани лист, а уметником се зовеш? Не чуди ме уопште, кад знам у ком си удружењу, шоњо!