Raspust

Kakva će biti deca kad porastu u zemlji u kojoj je redovna nastava izuzetak, a vanredni raspusti normalno stanje? Biće pljunuti mi, što po preporuci Duška Radovića znači da je kucnuo onaj ozbiljan čas, kada treba da radi kaiš. To je, uzgred, teško izvodljivo. Kada je čika Duško pripovedao o tome, u školu se išlo redovno, učitelji nisu štrajkovali svakog septembra, kao da ih neko uključuje na daljinski. Nije bilo ni histerija oko svinjskog gripa, nije bilo ni zaštitnika dečjih prava zbog kojih bi, da je živ, čika Duško, umesto poezije, uređivao zidne novine u Padinjaku.

Škola je, međutim, minule jeseni počela bez tradicionalnog štrajka profesora, potom se dogodio kratki raspust u novembru – trajao je čitava dva dana i kažu da je redovni – ali se sada čini kao bezazleni veliki odmor, kao daleka istorija.

I taman kada se činilo da će dečica ove školske godine misliti samo na učenje i da će umesto poruka konačno pročitati nešto i od lektire, nebo se okrenulo naopačke. Od Nove godine, klinje su išle u školu tek dve sedmice, a planduju, evo,čitav mesec. Imali su redovan, zimski raspust, kad, iznenada, kad mu vreme jeste, ovaj kvarni, podmukli sneg i te izdajničke pahulje, počeše da nas bombarduju.

Vlasti su se pokazale takvim kakve jesu, pa je putarima trebalo vezivati dži-pi-esove da se ne izgube na magistralama, dok predsednik konačno nije preuzeo stvari u svoje ruke, postavši veći promotor EPS-a nego Zdravko Čolić.Obilazi rudare, prebrojava sijalice, brani elektroenergetski sistem od štetočina, koji bi da svetle na ovu hladnoću.

I, nastupi vanredna situacija, a s njom i vanredni raspust. Ali eto Sretenja, kad mu vreme jeste, pa deca opet ostaju kod kuće. Nije patriotski da se raspust prekida uoči nacionalnog praznika. Proći će i taj Dan državnosti, sneg će da se otopi, sante leda će početi da plove, pa će krenuti te zavereničke velike bujice…

Kad lije voda, kad bombarduju ledenice s krovova, glupo je da se ide u školu, tako da mi se javlja kako će se taj prelazni period – dan kada je ustala Srbija – spojiti s obeležavanjem Uskrsa. Naša deca su, hvala bogu,ne samo religiozna, već i pragmatična, takoda shvataju da je Srbija zemlja u kojoj i posle raspusta –ima raspusta. Vaistinu ima.

I, evo ga, već je Prvi maj, a ko je lud da na praznik rada šalje decu u školu, da im šalje pogrešnu poruku da se rad isplati, a da će učenje jednog lepog dana da se naplati. Imaju valjda naša dečica oči i uši, i, ako bude sreće, klinje neće ličiti na nas, jer posle 1. maja sledi Đurđevdan, kada se biraju novi poslanici.

I oni imaju klupe, ali poslaničke. I oni imaju nastavnicu, i oni su u konstantnom redovnom stanju. Dakle, na raspustu. I žive kao bogovi, a ponašaju se kao deca.