PRVA STRANA POLITIKE

Porodica koja ima mesečni dinarski prihod u protivvrednosti od 500 evra i kredit od sto evra za jedan dan izgubila je 1.200 dinara. A mandat Tomislava Nikolića traje četiri godine. To bi bio najkraći komentar na odluku Vojislava Koštunice da podrži vođu radikala u otadžbini. Možete misliti o Koštunici što god hoćete i vidim da svi imaju neko mišljenje, ali nikako ne bi smeli da potcenite tu vrstu pameti.

Sračunao je da će posle one burne skupštinske noći, reprize horor filmova iz skupštinske kinoteke, pritisak iznutra i spolja da poraste, i da će Tadić koji ima samo dva izbora – ili da se prikloni dogovoru ili da ide na nove izbore – biti pod jačim pritiskom od DSS-a koji ima više alternativa, pa i onih radikalnih, kao što je uvođenje vanrednog stanja, što jeste glupost vojvodskih razmera, ali je kao oblik pretnje stabilnosti u regionu delotvorno delovalo na razne kancelarije koje su skočile na telefon s porukom sličnom onoj s jučerašnje prve strane "Politike" – "Duguju nam još jedan pokušaj".

Ljiljana Smajlović, glavna urednica "Politike", u tom tekstu, na prvoj stranici, polazi od teze koja je u osnovi tačna – "vlada demokratskog bloka u ovom času je u najdubljem nacionalnom interesu Srbije". To uverenje delim s autorkom teksta, ali mi nije blisko njeno verovanje da Tadić i Koštunica mogu da sastave stabilnu vladu, bez koje će, kao demokratske i stabilne, slabiti autoritet ključnih državnih institucija, gubiti se novac i urušavati međunarodni položaj zemlje.

Teško je verovati da ta vlada može biti stabilna kad je jasno da se glavni partneri – DSS i DS – ne slažu oko najmanje tri principa od pet oko kojih su se formalno usaglasili – Kosovo, Hag i Evropa, a ne tek oko 0,25 odsto mesta u ministarskoj raspodeli kako tvrdi Slobodan Antonić u istom broju "Politike". To političko neslaganje nije samo u nijansama, a po svakim od pomenutih osnova Koštunica je manje ili više bliži radikalima nego Tadiću, dok je Tadić bliži liberalima Čede Jovanovića nego Koštunici.

Nije prva strana politike stabilnosti ispisana recepturom za vremenski pun mandat vlade, apotekarskom raspodelom ministarskih fotelja.

Pun vremenski mandat se, ako to interesi nalažu, može obezbediti i među neiskrenim partnerima. Stabilnost o kojoj govorimo, i gospođa Smajlović juče i ja danas, sadržana je u doslednosti neke politike.

Događaji od prethodnih dana govore nam da tu vrstu stabilnosti Koštunica i Tadić ne mogu da postignu, s tim što se Koštunica obezbedio na desnom krilu srpskog političkog bojišta, dočim je Tadić izložen tamnovilajetskom prokletstvu da će se kajati ako uzme i ako ne uzme. Ako uđe u vladu biće u svakom trenutku izložen mogućnosti da se protiv njega formira makar i jednokratna koalicija koja je već bila aktivirana, kao neka pokazna vežba, izborom Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine.

Koštunica je obezbedio širok manevarski prostor, a to je, po zakonu spojenih sudova, suzilo manevarski prostor Borisu Tadiću. Jedini način da ga poveća jeste da ide na izbore na kojima bi Koštunica platio cenu zbog one "noći vampira" u Domu narodne skupštine zbog koje se stide i neki od apologeta njegove politike. Pretpostavljam da je Koštunica svestan tog rizika i gotovo sam siguran da se obezbedio od njega nekim aranžmanom oko manjinske vlade s nadom da dočeka ruski "veto" oko Kosova koji bi mu povratio šanse da na izborima ne prođe loše. Demokratska stranka bi, verovatno, prošla nešto bolje nego na prethodnim izborima, ali nedovoljno bolje da bi se mogli nadati formiranju stabilne vlade.

Nezahvalno je iznositi bilo kakve teorije koje mogu biti demantovane od trenutka slanja teksta redakciji do časa kada se nađu pred čitaocima. Mogućno je predvideti da u Srbiji neće biti političke stabilnosti i ako se formira vlada dogovorom Koštunice i Tadića. Izvesno je jedino da nam Koštunica duguje onih 1.200 dinara s početka ovog teksta.

Glavni urednik nedeljnika ,,Vreme"